Imanje starog Milutina ležalo je u samom srcu Šumadije, okruženo starim voćnjacima i hrastovom šumom. Na tom imanju ostao je samo Radovan, stariji sin, čovek čije su ruke bile tvrde kao kora drveta i čije je lice već u četrdesetim godinama bilo ispresecano dubokim borama od sunca i vetra. Radovan je čuvao svaku stopu očeve zemlje, svaku voćku i svaki kamen na staroj kući. Njegov mlađi brat, Miloš, otišao je u Beograd još kao mladić. Završio je škole, obukao skupa odela, ušao u visoko društvo i postao “gospodin”. Na selo nije dolazio godinama, izgovarajući se obavezama, sastancima i putovanjima.
Jednog toplog junskog popodneva, mir seoskog dvorišta narušio je zvuk snažnog motora. Kroz staru drvenu kapiju uleteo je crni, ogromni džip, ostavljajući za sobom oblak prašine koji je pao po Radovanovim rascvetalim muškatlama. Radovan je izašao iz štale, brišući znojave ruke o radne pantalone. Kada je video da iz auta izlazi njegov brat Miloš, srce mu je zaigralo od radosti. Krenuo je ka njemu široko raširenih ruku, sa suzama u očima, misleći da ga je mlađi brat konačno poželeo i da je došao da obiđe kućni prag.
Ali, Miloš nije uzvratio zagrljaj. Izmakao se, pazeći da mu Radovanove prljave ruke ne isflekaju markiranu košulju. Nije ni pogledao staru kuću, ni oca na slici pod tremom. Odmah je prešao na stvar, glasom koji je bio hladan i poslovan. “Slušaj, Rade, nemam ja vremena za rakiju i plakanje,” presekao ga je Miloš, paleći skupu cigaretu. “Došao sam poslom. Našao sam jedan luksuzni stan na Vračaru, prilika koja se ne propušta, ali mi fali sto hiljada evra da zatvorim konstrukciju. Došao sam da se dogovorimo da prodamo ovo blato ovde.”
Radovan je stajao kao ukopan. Reči su ga udarile jače nego da ga je brat ošamario. “Da prodamo… očevinu?” promucao je, ne verujući šta čuje. “Miloše, jesi li ti pri sebi? Pa naš je deda krv lio na Kajmakčalanu za ovu zemlju! Naš se otac mučio ceo vek da nam ostavi krov nad glavom. Ovde su nam grobovi, čoveče! Kako da prodamo? Gde ću ja sa ženom i decom, na ulicu?”
Miloš je prezrivo otpuhnuo dim pravo bratu u lice. “Znao sam da s tobom ne vredi razgovarati,” rekao je s gađenjem. “Ti si bio i ostao zaostali, tupi seljak. Zato i smrdiš na balegu ceo život. Neću valjda ja da propustim život u eliti zbog tamo nekog dede i vaših mrtvih priča? Možeš da mi isplatiš moju polovinu u kešu, ili ja šaljem advokate da cepaju imanje, pa ću svoju zemlju da prodam prvom komšiji koji te mrzi. Izaberi.”
Radovan je osetio kako mu krv ključa, ali je suzdržao bes. Nije hteo da diže ruku na brata na kućnom pragu. “Ja para da te isplatim nemam,” rekao je tiho, stežući pesnice. “A zemlju ne dam. Pa makar me advokati na ulicu izbacili, očevinu strancu prodati neću.” Miloš se zlobno nasmejao, otvorio vrata svog džipa i pljunuo u prašinu dvorišta. “Onda za mene više ne postojiš,” prosiktao je. “Crkni u ovom blatu, Rade. Više mi nisi brat.” Džip je zaškripao gumama i nestao, ostavljajući Radovana u suzama i prašini.
Dve godine su prošle od tog dana. Dve godine tokom kojih je Miloš leteo visoko, a onda tresnuo o zemlju brže nego što je iko mogao da zamisli. Njegov partner u firmi ga je prevario, opljačkao sve račune i pobegao preko granice. Miloševa firma je otišla pod stečaj. U očaju, da bi spasio stan i luksuzni život, zadužio se kod zelenaša. To je bila greška koja ga je koštala svega. Kamate su rasle iz dana u dan. Uzeli su mu džip, uzeli su mu stan, a on se sa ženom i dvoje dece preselio u iznajmljenu, vlažnu garsonjeru na periferiji grada.
Tog kobnog utorka uveče, rok za isplatu poslednjeg i najvećeg duga je istekao. Zelenaši su mu jasno zapretili: ako sutra ujutru ne donese osamdeset hiljada evra, uzeće mu porodicu. Miloš je sedeo u mraku garsonjere, slušajući kako mu deca spavaju. Pred njim je na stolu stajao napunjen pištolj. Shvatio je da nema izlaza. Nije imao koga da pozove, svi “prijatelji iz elite” su mu okrenuli leđa. Suze su mu lile niz lice dok je polako, drhtavom rukom, podizao hladnu cev pištolja prema svojoj slepoočnici, spreman da okonča svoju agoniju. A onda, u toj grobnoj tišini, njegov telefon je iznenada zasvetleo i zavibraio. Stigla je poruka od zelenaša.
Miloš je zadrhtao. Polako je spustio cev pištolja na sto, dok mu je srce udaralo u grlu. Očekivao je poruku u kojoj piše da ujutru dolaze po njega i njegovu porodicu, poruku koja će označiti kraj. Sa suzama u očima, otključao je ekran telefona. Poruka je zaista bila od glavnog zelenaša, ali ono što je pisalo nateralo je Miloša da prestane da diše. Pisalo je samo: “Tvoj dug je isplaćen u celosti do poslednjeg dinara. Kamata je pokrivena. Slobodan si, više nam ne duguješ ništa.”
Sedeo je u mraku garsonjere, potpuno paralisan. Nije mogao da veruje svojim očima. Brzo je ušao u aplikaciju svoje banke – i onaj manji, stambeni kredit zbog kog su pretili da će mu izbaciti ženu i decu na ulicu, bio je zatvoren. Nula dinara duga. Neko je u jednom jedinom danu uplatio preko stotinu hiljada evra na njegove račune. Ko? Koji to prijatelj iz “elite” bi dao toliki novac čoveku koji je pao na dno? A onda ga je preseklo. Shvatio je da na celom ovom svetu postoji samo jedan jedini čovek koji bi prolio krv za njega, čovek kome je pre dve godine pljunuo u lice.
Zora je tek svanjavala kada je Miloš, u svom izgužvanom, jeftinom odelu, upalio pozajmljeni, stari auto i krenuo put Šumadije. Vozio je kao lud, kroz suze koje su mu mutile vid. Osećaj krivice ga je razjedao iznutra. Kako da mu izađe pred oči? Šta da mu kaže? Da je bio slep? Da je bio ohol? Želeo je samo da padne pred brata, da mu ljubi one žuljevite, blatnjave ruke kojih se toliko stideo i da ga moli za oproštaj dok je živ.
Kada je stigao pred očevo imanje, naglo je zakočio. Nešto nije bilo u redu. Stara drvena kapija, koju je Radovan godinama brižljivo čuvao, bila je srušena. Na njenom mestu stajala je nova, metalna ograda. Dvorište je bilo očišćeno od onih starih, prepoznatljivih traktora i alata. Miloš je istrčao iz auta i potrčao ka kući, zovući brata iz sveg glasa: “Radovane! Rade, brate moj, gde si?!” Vrata kuće su se otvorila, ali na pragu nije stajao njegov brat. Stajao je nepoznat čovek, mršteći se.
“Koga tražiš, momak, šta vičeš tu od ranog jutra?” upitao je neznanac, brišući ruke o kecelju. Miloš se zaledio. “Tražim Radovana… mog brata. Ovo je njegova kuća. Ko ste vi?” Neznanac ga je pogledao s nekim čudnim, teškim sažaljenjem. “Ovo je bila njegova kuća do pre tri dana. Ja sam novi vlasnik. Kupio sam sve. Kuću, šumu, voćnjake, i to debelo ispod cene. Coveku se mnogo žurilo, rekao je da mu je brat u nekoj strašnoj nevolji, da mu o glavi rade.”
Miloš je osetio kako mu tlo nestaje pod nogama. Noge su mu klecnule. “Prodao je očevinu? Sve je prodao?” mucao je, hvatajući se za glavu. “A gde je on sada? Gde su mu žena i deca, gde su otišli?!” Novi vlasnik je slegnuo ramenima i pokazao rukom preko brda. “Spakovao je ženu i decu u onaj njihov stari karavan. Otišao je u susedno selo. Čuo sam da je uzeo pod kiriju neku staru, napuštenu šupu pored pilane. Tamo sad radi kao nadničar na tuđoj zemlji, da prehrani porodicu.”
Miloš je pao na kolena, tu, u onu istu prašinu u koju je pre dve godine pljunuo. Zario je prste u zemlju, u tu očevinu koju je njegov brat toliko voleo, a koju je morao da proda u bescenje da bi platio njegove beogradske dugove. Radovan nije prodao samo zemlju. Prodao je svoj dom, svoj ponos i očeve grobove, da njegov oholi, mlađi brat ne bi dobio metak u čelo i da mu deca ne bi ostala na ulici. Krv nije voda. Brat je dao svoj jedini krov nad glavom da spasi brata koji ga se odrekao.
Krici su odzvanjali šumadijskim jutrom dok je Miloš plakao na kolenima, udarajući pesnicama u prašinu. Sav onaj beogradski sjaj, sva ona elita, ponos i lažni prijatelji nestali su pred jednom jedinom, surovom istinom. Bio je živ, njegova deca su bila na sigurnom, ali je cena tog života bila bratska žrtva koju nikada neće moći da vrati. Tog jutra, Miloš nije otišao nazad za Beograd. Peške, musav i uplakan, krenuo je preko brda, ka onoj staroj šupi pored pilane, moleći Boga samo da mu brat jednom, makar i poslednji put u životu, pruži onu žuljevitu, čistu ruku.
