Teška, masivna hrastova vrata udarila su snažno o zid luksuznog hodnika, a zvuk tog udarca odjeknuo je celom vilom. Bahati Milan, crven u licu od besa, divljački je gurnuo svog šuraka Ognjena prema izlazu. Ognjenove stare, blatnjave radničke cipele klizale su po savršeno ispoliranom mermeru, dok je pokušavao da održi ravnotežu kako ne bi pao. Njegova izbledela, tanka jakna delovala je bedno u tom svetu kristalnih lustera i preskupih tepiha.
Samo dva metra dalje, naslonjena na kožnu garnituru, stajala je rođena Ognjenova sestra, Tara. Na njoj je sijao nakit vredan hiljade evra, a u ruci je držala čašu skupog vina. Gledala je kako njen muž fizički nasrće na njenog rođenog brata, ali nije ni trepnula. Njene oči, nekada pune sestrinske topline iz dana kada su delili parče hleba, sada su bile hladne i prazne, potpuno zatrovane pohlepom i Milanovim lažnim bogatstvom.
Tog jutra navršila se tačno godina dana otkako je njihov stari otac preminuo. Ognjen nije došao da traži novac, niti da moli za pomoć, iako je sa svojom porodicom jedva preživljavao radeći teške poslove na pilani. U svojim hrapavim, žuljevitim rukama grčevito je stezao samo jednu običnu, žutu voštanu sveću i malu ikonu koju je otac najviše voleo. Došao je samo sa jednom željom – da u očevoj staroj radnoj sobi, jedinoj prostoriji u vili koja još nije bila renovirana, zapali tu sveću za njegovu dušu.
“Znaš li ti koliko košta ovaj tepih koji si upravo isprljao tim svojim seoskim opancima?!” urlao je Milan, unoseći se Ognjenu u lice, dok se miris njegovog skupog parfema mešao sa mirisom Ognjenovog znoja. “Ovo više nije kuća onog tvog matorog! Ovo je moja kuća! Moj mermer, moji zidovi! Nema ovde nikakvog paljenja sveća i smrada tamjana, rasteraćeš mi goste koji večeras dolaze na večeru!”
Ognjen je progutao knedlu, osetivši kako mu se grlo steže od neopisive tuge. Nije gledao u bahatog zeta. Podigao je pogled prema svojoj sestri, tražeći u njoj bar mrvicu one stare Tare. “Sestro… danas je godina dana. Godina dana otkako nas je tata napustio,” izgovorio je Ognjen, a glas mu je drhtao od suzdržanih suza. “Ne tražim ništa vaše. Pusti me samo pet minuta. Da zapalim sveću tamo gde je on izdahnuo, pa odlazim i nećete me više nikada videti.”
Tara je lagano odložila kristalnu čašu na stakleni sto. Prišla je bratu, ali ne da ga zagrli. Odmerila ga je sa gađenjem, od njegovog pocepanog rukava do blatnjavih cipela. “Milan je u pravu, Ognjene. Nemaš ti više šta da tražiš ovde,” izgovorila je ledenim tonom, a svaka njena reč rezala je Ognjenovo srce oštrije od noža. “Tata je sve prepisao meni, jer je znao da ćeš ti to spiskati na svoju bedu. Mi sada živimo jedan drugi život. Tvoj dolazak nas samo sramoti. Idi kući i zapali tu sveću u onoj svojoj šupi.”
U tom trenutku, Milan se zlobno nasmejao. Nasilno je istrgao onu žutu voštanu sveću iz Ognjenovih ruku. S prezirom ju je prelomio na pola i bacio u kantu za smeće pored vrata. “Jesi li čuo šta ti je sestra rekla, prosjače?! Gubi se napolje dok nisam zvao policiju da te izbace zbog provale!” zagrmeo je zet, snažno gurnuvši Ognjena pravo na ulazna vrata.
Ognjen se zateturao i leđima udario u štok. Stajao je na samom pragu, dok je napolju počinjala da pada hladna jesenja kiša. Pogledao je još jednom u svoju sestru, koja je već okrenula leđa, potpuno ravnodušna prema suzama u njegovim očima. Shvatio je, u toj jednoj jezivoj sekundi, da krv više nije voda, već otrov. Njegova sestra je bila mrtva za njega, zamenjena ovom hladnom, pohlepnom strankinjom.
Ali, dok je Milan krenuo da mu zalupi vrata pred nosem, Ognjen je stavio svoju radničku čizmu na prag, blokirajući ga. Više nije bilo suza. Njegovo lice se stvrdnulo, a pogled postao oštar i miran. Polako, bez ijedne reči, Ognjen je zavukao svoju desnu ruku duboko u onaj pocepani unutrašnji džep svoje stare jakne. Prsti su mu napipali debeli, savijeni papir sa teškim crvenim pečatom suda – papir koji mu je otac krišom dao na samrtničkoj postelji, zaklevši ga da ga upotrebi samo ako Tara potpuno izgubi dušu.
Milan je prezrivo frknuo, očekujući da će Ognjen iz džepa izvući neku staru sliku ili još jednu sveću za plakanje. Ali kada je siromašni radnik na onu blistavu mermernu komodu tresnuo debeli, presavijeni papir sa zvaničnim, crvenim pečatom Vrhovnog suda, bahatom zetu se onaj podrugljivi osmeh zaledio na licu. Tara je u sekundi prebledela, prepoznajući očev rukopis na ivici koverte.
“Šta ti je to, nesrećo?!” povikao je Milan, pokušavajući da zgrabi papir, ali ga je Ognjen snažno, radničkom rukom, udario po prstima tolikom silinom da je zet jauknuo i ustuknuo unazad.
Ognjen je polako, drhtavim, ali odlučnim prstima, razmotao dokument. Njegove oči bile su uperene pravo u rođenu sestru. “Ovo, sestro moja, jeste pravi očev testament. Onaj koji je napisao i overio pred advokatom samo tri dana pre nego što je umro. Znao je. Znao je sve vreme da ga je Milan naterao da potpiše one papire dok je bio pod jakim lekovima, i znao je da ćeš ti, zaslepljena ovim lažnim luksuzom, stati uz svog muža, a ne uz svoju krv.”
Vila je utonula u jezivu tišinu. Čuo se samo zvuk jesenje kiše koja je udarala o velike staklene prozore.
“U ovom testamentu,” nastavio je Ognjen, a glas mu je sada bio čvrst kao kamen, “otac poništava sve prethodne odluke. Celokupno imanje, ova kuća i svi bankovni računi, ostavljeni su isključivo meni. Ali otac te je voleo, Taro. Ostavio je jednu jedinu klauzulu. Napisao je: ‘Ako moja ćerka Tara na dan moje godišnjice pusti svog brata Ognjena u kuću da zapali sveću i podeli sa njim hleb, polovina svega je njena. Ako ga otera sa mog praga… ostaje bez ijednog jedinog dinara, prepuštena mužu kojeg je izabrala iznad rođenog oca.'”
Tari su se odsekle noge. Skupocena torbica joj je ispala iz ruke i pala na tepih. Gledala je u papir, u očev potpis i zvanični sudski pečat, i shvatila da je zbog svoje oholosti i pohlepe upravo izgubila apsolutno sve. Njena arogancija rasprsnula se u stotinu komada.
“To je laž! To je falsifikat! Ja ću te tužiti, uništiću te po sudovima, klošaru jedan!” počeo je da histeriše Milan, crven kao rak, hvatajući se za glavu dok mu se svet lažnog bogatstva rušio pred očima.
Ali Ognjen ga više nije ni slušao. Prišao je vratima, otvorio ih širom i pokazao prstom na olujnu, ledenu kišu napolju. “Milane, ti nemaš čime ni advokata da platiš, jer su ti svi računi blokirani od jutros. Izlazi iz moje kuće. Odmah. U tim istim skupim cipelama, bez ijedne jakne. Izlazi ili ću te ja lično izbaciti naglavačke!”
Milan je u panici pogledao Taru, očekujući da će ona nešto reći, da će ga zaštititi. Ali Tara je klečala na onom savršenom mermernom podu, gušeći se u sopstvenim suzama, pokrivajući lice rukama od neopisive sramote i griže savesti. Shvatila je da Milana nikada nije zanimala ona, već samo očev novac. Milan je, drhteći od straha pred Ognjenovim stisnutim pesnicama, podvio rep i istrčao napolje u blatnjavu noć, ostavljajući svoju ženu na podu.
Ognjen je polako zatvorio masivna vrata. Nije trijumfovao, u njegovom srcu nije bilo zla. Prošao je pored sestre koja je jecala na kolenima, ušao u očevu staru radnu sobu u potpunom mraku, izvadio iz džepa jednu malu šibicu i tiho zapalio onu polomljenu žutu sveću. Pravda je tog hladnog jesenjeg dana zadovoljena, a vatra one male, voštane sveće osvetlila je obraz poštenog radnika, koji se ne može kupiti ni svim milionima ovog sveta.
