Zvuk pucanja kristalne čaše odjeknuo je elitnom salom, a živa muzika je istog sekunda zamukla. Bahati mladoženja Stefan, crven od besa, divljački je zgrabio za kragnu starog, pogrbljenog konobara Dragana, podižući ga gotovo sa poda. Skupoceno, snežno belo odelo mladoženje bilo je uflekano crvenim vinom, a trista zvanica je u potpunom, zaleđenom šoku posmatralo scenu.
Svadba je bila događaj sezone, plaćena desetinama hiljada evra. Sve je vrvelo od ministara, direktora i lažnog glamura. U tom svetu plastičnog savršenstva, stari Dragan je bio samo nevidljivi radnik. Čovek koji je u svojoj izlizanoj, prevelikoj beloj košulji radio duplu smenu, trudeći se da ne ispusti tešku tacnu iz svojih umornih, drhtavih ruku.
“Znaš li ti koliko košta ovo odelo, prljavi matorče?!” urlao je Stefan, pljujući starom konobaru u lice, dok je Dragan nemoćno pokušavao da se oslobodi njegovog čeličnog stiska. “Slepi prosjače! Plaćaćeš mi ovo do kraja svog bednog života! Na kolena! Na kolena i čisti to svojim jezikom!”
Draganove oči su se napunile suzama. Nije mario za ponos, mario je samo za dnevnicu koja mu je očajnički trebala da kupi lekove za svoju teško bolesnu ženu. Pao je na svoja staračka kolena pred bahatim mladoženjom, vadeći čistu krpu iz džepa, moleći za oproštaj dok su mu ruke nekontrolisano drhtale od straha i poniženja.
Mlada Teodora, u venčanici koja se vukla po mermernom podu, prebledela je. Do tog trenutka, mislila je da se udaje za čoveka svog života, uspešnog i šarmantnog biznismena. Ali gledajući kako Stefan nemilosrdno gazi dostojanstvo jednog starca, njena iluzija se rasprsnula u hiljadu komada. Pritrčala je, očajnički pokušavajući da povuče Stefana za ruku.
“Stefane, prestani! Jesi li poludeo?! Pusti čoveka, to je samo obično vino, platićemo pranje!” vikala je Teodora, drhtavim glasom, pred celom salom. Ali Stefan je bio potpuno zaslepljen sopstvenim egom i besom. Otresao je njenu ruku sa neopisivim gađenjem.
“Skloni se, Teodora! Obezbeđenje! Hvatajte ovog klošara i bacite ga napolje na ulicu, a pre toga mu slomite rebra da nauči kako se služi elita!” zagrmeo je mladoženja. Dva krupna radnika obezbeđenja su odmah pritrčala, grubo hvatajući starog Dragana za ramena i trzajući ga sa poda.
U tom haosu, pokušavajući da održi ravnotežu, Dragan je instinktivno podigao svoju desnu ruku. Od naglog trzaja obezbeđenja, natopljeni, mokri rukav njegove stare bele košulje povukao se sve do lakta. Svetlost ogromnog kristalnog lustera pala je tačno na njegovu podlakticu.
Na njegovoj koži, duboko urezan i star decenijama, jasno se ocrtao veliki ožiljak u obliku nepravilne zvezde. Teodorin pogled je pao pravo na taj beleg. U sekundi joj je ponestalo vazduha, a srce je preskočilo udarac. Prebledela je kao krpa, ispustila skupoceni bidermajer koji se rasuo po podu, i pred zgranutom elitom, polako pala na kolena u ono prosuto vino.
Muk koji je nastao u toj luksuznoj sali bio je teži od olova. Niko nije disao. Teodora, u svojoj preskupoj, čipkanoj venčanici, klečala je u lokvi crvenog vina, potpuno nesvesna mrlja koje su uništavale njenu haljinu. Njene drhtave ruke nežno su obuhvatile starčevu mokru podlakticu. Prstima je prešla preko onog dubokog, zvezdastog ožiljka, dok su joj krupne suze nekontrolisano padale niz lice.
“Teodora! Šta to radiš, jesi li sišla s uma?!” zaurlao je Stefan, pocrvenevši od sramote pred svojim elitnim zvanicama. “Ustaj iz tog vina! Obezbeđenje, rekao sam vam da izbacite ovog matorog smrdljivca napolje!”
Ali mlada ga nije ni pogledala. Njene oči bile su prikovane za starog Dragana, koji ju je gledao uplašeno i zbunjeno. “Čiko…” prošaputala je Teodora, a glas joj je pucao od emocija. “Sećate li se one ledene noći pre dvadeset godina? Sećate li se starog sirotišta na kraju grada koje je gorelo do temelja?”
Dragan je prebledeo. Oči su mu se raširile, a usne počele da drhte. “Ja… ja sam samo prolazio tuda vraćajući se sa posla…” počeo je da muca starac.
Teodora se okrenula prema zgranutom mladoženji i celoj sali. “Svi su stajali napolju i gledali kako krov pada! Vatrogasci još nisu stigli! Svi su mislili da unutra nema spasa! Ali ovaj čovek… ovaj ‘prljavi prosjak’ kako ga ti zoveš, Stefane, uleteo je u plamen koji je gutao zgradu! Zapaljena greda mu je pala na ruku i spržila mu kožu do kosti, ostavivši ovaj ožiljak! Ali on nije pustio devojčicu koju je našao ispod kreveta. Izneo je napolje, predao hitnoj pomoći i nestao u mraku, nikada ne tražeći ni nagradu ni hvalu.”
Stefan je nervozno odmahnuo rukom, pokušavajući da spasi svoj lažni ugled. “Pa šta ako je bio tamo?! Daću mu hiljadu evra za taj njegov ožiljak i neka ide! Diži se sa poda, ljudi nas gledaju!”
Teodora je ustala, ali ne da bi stala uz njega. Pogledala je Stefana sa gađenjem koje se ne može opisati rečima. “Ta devojčica koju je izvukao iz vatre… to sam bila ja,” izgovorila je, a njene reči su odjeknule salom poput groma. “Novcem bi da platiš moj život? Novcem bi da kupiš dušu koju nemaš?”
Bez ijedne sekunde oklevanja, Teodora je strgla svoj skupoceni, svileni veo sa glave i bacila ga na pod. Zatim je, pred trista najmoćnijih ljudi u gradu, skinula sa prsta dijamantsku burmu koja je vredela čitavo bogatstvo.
Tresnula je prsten pravo pred Stefanove cipele. “Radije ću do kraja života ići bosa po trnju, nego da budem žena monstruma koji gazi čoveka kom dugujem svaki svoj dah!” viknula je Teodora. Zatim se sagnula, nežno podigla starog Dragana sa poda, uzela njegovu žuljevitu, drhtavu ruku u svoju i ponosno, uzdignute glave, krenula ka izlaznim vratima, ostavljajući iza sebe luksuz, milione i čoveka bez srca. Stefan je ostao da stoji potpuno sam u svom uflekanom odelu, uništenog ponosa, svestan da je u jednoj sekundi bahatosti zauvek izgubio sve.
