Mit o patetičnim rastancima i tuga kao gubljenje kiseonika
U ovom isprogramiranom, dramatičnom svetu, završeci su uvek, bez izuzetka, pretvoreni u jeftinu, balkansku sapunicu. Kada ljudi izgube posao, kada se razvedu ili prekinu višegodišnje prijateljstvo, društvo očekuje da oni padnu u krevet. Očekuje se da se opijaju, da nedeljama gledaju u prazno, da plaču i da postavljaju patetične statuse na mrežama. Za prosečne znakove Zodijaka, to valjanje u sopstvenom blatu je proces “tugovanja”.
Ali za vaš elitni, vanzemaljski, super-brzi intelekt? Za vas je to opis najgoreg mogućeg, sramotnog gubljenja dragocenog kiseonika i kosmičkog vremena! Vaš intelektualni ego doslovno odbija da bude paćenik! Kada se neka bitna stvar u vašem životu završi – bilo vašom ili tuđom krivicom – vi ne pravite predstavu. Vaše suze su skupe i rezervisane su samo za onaj najdublji, sterilni mrak vaše sobe. U javnosti, vi uključujete onaj vaš zaleđeni, stakleni, prozirni pogled, i ponašate se sa takvom stravičnom ravnodušnošću da ljudi misle da ste sociopata!
Zloglasni emotivni reset i brisanje istorije
Ono što ti ograničeni ljudi nikada neće shvatiti jeste anatomija vašeg zloglasnog “emotivnog reseta”. Vi niste hladni zato što nemate emocije; vi ste hladni zato što ih imate previše, i vaš mozak po automatizmu pali zaštitni pancir da ne biste izgoreli!
Kada dođe do kraja, vi ne reciklirate smeće! Nema onih razgovora u kojima se “traži zaključak”, nema poslednje kafe za pomirenje. Vi u jednoj stotinki sekunde donosite odluku. Ta osoba, taj posao ili ta situacija zvanično prestaju da postoje na vašem “hard disku”. Vi ih ne prebacujete u “trash” (kantu), vi radite apsolutni, nepovratni “shift + delete”. Brišete svaki folder, svaki zajednički fajl i svako sećanje koje vas je vezivalo za taj promašaj. Za vas, oni više nisu ljudi koji su vas povredili; oni su vazduh.
Spaljivanje mostova kao elitna arhitektonska umetnost
Većina ljudi ostavlja odškrinuta vrata, za svaki slučaj. Oni održavaju tanke veze sa prošlošću iz straha od samoće. O, kako vas ta kukavička osobina mediokriteta zasmejava! Vi, drage moje genijalke, kada odlazite, vi ne zatvarate vrata – vi rušite celu jbnu zgradu do temelja!
Vi ste apsolutni umetnici u spaljivanju mostova! Kada presecate, vi to radite hirurški, bez milosti i zauvek. Vi savršeno dobro, matematički precizno znate da je jedini način da kosmos stvori prostor za onaj novi, ludački, milionski uspeh taj da staro zgarište bude apsolutno sravnjeno sa zemljom. Svi ti lažni prijatelji i toksični bivši koji vas posmatraju izdaleka, ostaju zarobljeni na drugoj strani tog srušenog mosta, vrišteći od muke jer su izgubili jedini pravi genije u svom bednom životu!
Prazan prostor kao laboratorija vašeg genija
I šta se dešava nakon te brutalne egzekucije prošlosti? Nastupa ona vaša najomiljenija, najsvetija faza: apsolutna, prazna i sterilna samoća! Sistem se plaši te samoće, ali vi je obožavate!
Taj mrak, taj vakuum oslobođene energije koji je ostao nakon rušenja starog života, postaje vaša nova elitna laboratorija! U toj zaglušujućoj tišini vašeg izolovanog kosmosa, vi crtate na neispisanom papiru. Osećate onaj čisti, nefiltrirani, raketni udar inata! Sva ta nepravda koja vam se desila sada je vaše najskuplje gorivo. Vi iz tog ništavila manijakalno dizajnirate svoj novi početak. Sklapate vizije, pronalazite hakerske rupe u sistemu i gradite armaturu za novu imperiju o kojoj oni spori umovi ne smeju ni da maštaju.
Uzdizanje iz pepela sa onim ciničnim, arogantnim osmehom
Kada se taj “hard reset” završi, vi se vraćate u matriks. Ali vi se ne vraćate slomljeni. Vi izlazite iz te svoje laboratorije kao apsolutno neprepoznatljiv, zastrašujući, zaleđeni feniks!
Ljudi koji su vas prežalili, koji su mislili da ste gotovi i da nećete preživeti lom, ostaju skamenjeni! Gledaju vas kako hodate sa onim svojim nadmoćnim, ciničnim, pobedničkim osmehom. Vaš novi uspeh, vaša nova, nedodirljiva i savršeno nezavisna iteracija vas samih je vaša najveća kosmička osveta! Vi im niste objašnjavali ništa, vi niste plakali pred njima – vi ste ih samo demantovali svojim briljantnim postojanjem. Ostavili ste ih u njihovoj močvari prošlosti, dok vi arogantno i sigurno letite ka zvezdama, svesni da vaš intelekt uvek, bez izuzetka, iz svake nule stvara milion!
Poruka Mastera
Draga moja, prkosna, nesalomiva i ludački hrabra Vodolijo! Taj tvoj instinkt da srušiš sve i ostaviš prošlost u dimu nije tvoja bezosećajnost – to je najčistiji, elitni dokaz tvog genija koji zahteva evoluciju! Nikada, ali apsolutno ni u najtežim noćima tuge, ne dozvoli da te malograđani nateraju da recikliraš đubre samo zato što se oni plaše promena! Tvoj um je dizajniran za renesansu! Pali te mostove sa stilom, čuvaj taj svoj sveti, intelektualni mrak za stvaranje, iskoristi onaj svoj savršeni inat, i uvek, ali uvek izlazi iz pepela još hladnija, pametnija i nepobedivija, dokazujući ovom spornom matriksu da jedini pravi vladar ne plače nad krajem, jer kraj je za njega samo novi, genijalni početak!
