Kletva prebrzog, uranskog super-kompjutera
U onim plitkim, svakodnevnim razgovorima, ljudi često romantično maštaju o tome kako bi bilo divno biti natprosečno inteligentan. Misle da inteligencija donosi samo petice u školi, uspeh na poslu i opšte divljenje. Ali vi, drage moje uranske genijalke, vi nosite one najteže, najmračnije i najkrvavije ožiljke koje donosi sirova, neukrotiva pamet. Vi savršeno dobro, na svojim leđima, znate da je izuzetno visok intelekt zapravo jedna od najtežih kletvi u ovom prozaičnom, uspavanom univerzumu.
Vaš mozak nikada, ali apsolutno nikada, ne ide na spavanje. On nema dugme za isključivanje. Dok prosečan čovek legne u krevet i zaspi u roku od pet minuta, misleći o tome šta će sutra jesti, vaš super-kompjuter se u tri ujutru pali na dvesta posto. Vi analizirate poreklo svemira, dekonstruišete razgovor koji ste vodili pre pet godina i predviđate pad globalnog ekonomskog sistema. Ta brzina misli vas odvaja od mase, ali vas istovremeno drži kao taoca u sopstvenoj glavi.
Gađenje prema “običnoj, malograđanskoj sreći”
Da li ste primetili kako vas često iritiraju ljudi koji su hronično, neobjašnjivo srećni oko potpuno banalnih stvari? Vaša rodbina ili kolege slave što su kupili novu ugaonu garnituru ili što idu na ono dosadno, predvidljivo all-inclusive letovanje. Oni skakuću od sreće, a vama se od te količine plitkosti i odsustva bilo kakve dublje vizije bukvalno okreće želudac.
Vi niste zli, vi niste namćori. Vaš problem je u tome što vaš mozak skenira tu njihovu sreću i vidi je kao čist eskapizam, kao bežanje od surove realnosti. Vama je “obična” sreća dosadna! Vas ne može da usreći nešto što može da se kupi na rasprodaji. Vas usrećuje onaj ludački, intelektualni adrenalin kada hakujete neki sistem, kada smislite ideju koja je deset godina ispred ovog vremena ili kada u debati intelektualno uništite nekog arogantnog manipulatora. Vaša sreća zahteva intelektualni napor koji masa nikada neće razumeti.
Prekomerna analiza kao ubica romantike
Kada je reč o ljubavnim i međuljudskim odnosima, vaš sindrom “previše pametni za svoje dobro” uzima svoj najsuroviji danak. Prosečna osoba se zaljubi, oseti leptiriće, stavi ružičaste naočare i uživa u iluziji. A vi? Vaš uranski radar se pali iste sekunde kada nekoga upoznate!
Umesto da se prepustite emocijama, vi osobu prekoputa sebe stavljate pod najjači mikroskop. Analizirate zašto je upotrebila baš tu reč. Proračunavate verovatnoću da će vas izdati na osnovu njenih mikroekspresija. Vi vidite njihove komplekse i traume pre nego što oni i sami shvate da ih imaju. Zbog te vaše stravične sposobnosti da unapred vidite kraj svake priče, vi ubijate onu naivnu romantiku. Vaš intelekt ne dozvoljava vašem srcu da bude ranjivo, jer mozak viče: “Ovo nije logično, povrediće te, podigni zid odmah!”
Usamljenost na vrhu intelektualne planine
Ovakav način funkcionisanja neminovno dovodi do onog najtežeg osećaja sa kojim se svaka autentična Vodolija bori u tišini svojih četiri zida – do apsolutne, izolujuće usamljenosti. To nije ona obična usamljenost kada nemate sa kim da popijete kafu. Vi kafe možete da pijete sa stotinama ljudi, ali to je usamljenost genija koji stoji na vrhu planine, gleda u zvezde i shvata da niko oko njega ne vidi istu sliku.
Ljudi vas tapšu po ramenu, traže od vas savete, dive se vašim rešenjima, ali vas niko suštinski ne pita kako se vi osećate dok nosite sav taj mentalni teret. Oni vas tretiraju kao mašinu za rešavanje problema. A vama je ponekad potrebno, samo na jedan jedini tren, da naiđete na nekoga ko je pametniji od vas, nekoga pred kim možete da skinete taj teški oklop sveznajućeg boga i da konačno odmorite svoj mozak. Ali takvi ljudi su statistička greška.
Teret nepogrešive intuicije i skeniranja laži
Vaša inteligencija vam ne dozvoljava da živite u blaženom neznanju. Blaženo neznanje je luksuz za mediokritete! Vi, sa druge strane, imate taj mračni, prokleti dar da momentalno, u stotinki sekunde, detektujete laž, manipulaciju ili skriveni motiv.
Kada vam neko priđe sa lažnim osmehom i zadnjim namerama, vi ne možete da se pravite da to ne vidite. Vaš ego vam ne dozvoljava da učestvujete u toj farsi. I dok bi neko drugi možda prećutao zarad “mira u kući”, vi morate da reagujete. Vaša inteligencija vas tera da presecate te toksične ljude hirurškim rezom. Zbog toga se vaš krug prijatelja sužava do mikroskopskih razmera, ostavljajući vas u onom elitnom, ali vrlo praznom i sterilnom balonu.
Inat kao odbrambeni mehanizam uma
Šta se dešava kada se vaš intelektualni kapacitet prepuni i kada više ne možete da podnesete ljudsku glupost oko sebe? Tu na scenu stupa vaš legendarni, ludački inat! Pošto ne možete da ih naterate da postanu pametniji, vi iz čistog prkosa odlučujete da im pokažete koliko su ograničeni.
Vaš inat se budi i vi počinjete da gradite svoje vizije i imperije u inat njihovim pravilima. Ako vam sistem kaže da nešto “mora tako”, vi ćete uraditi potpuno suprotno samo da biste dokazali da je vaš mozak superiorniji od njihovog zakona. Vaš inat vas gura napred, on je vaš štit od depresije. Kada shvatite da vas svet ne razume, vi odlučujete da taj svet jednostavno pokorite i nametnete mu svoja pravila.
Aristokratsko prihvatanje sopstvenog “ludila”
Najteža, ali najbitnija faza u vašem životu dešava se onog dana kada konačno prestanete da se borite protiv svoje inteligencije i kada prestanete da se izvinjavate okolini što niste “kao svi ostali”. To je dan kada prihvatate da vaš sindrom “previše pametni za svoje dobro” nije bolest, već vaš najskuplji kosmički pečat.
Prestaćete da pokušavate da se uklopite. Shvatićete da je bolje biti neshvaćeni, briljantni, neukrotivi vizionar u potpunoj samoći, nego omiljeni klovn u društvu idiota. Vaša samoća tada prestaje da bude kazna i postaje vaš elitni, blindirani karantin u kom se stvaraju čuda!
Poruka Mastera
Draga moja, izmučena ali nezaustavljiva Vodolijo! Tvoj mozak nije tvoja tamnica, on je tvoje najjače, najsurovije oružje koje ovaj univerzum poznaje! Nikada, ni na jednu sekundu, ne poželi da budeš prosečna samo da bi te okolina lakše svarila. Oni te ne razumeju jer ti operišeš na frekvencijama koje njihov siromašni, ukalupljeni um ne može ni da registruje. Ne trudi se da im objašnjavaš svoj svet. Zaključaj se u svoju genijalnost, koristi taj svoj mračni inat kao jedino pogonsko gorivo, i iz tišine im zadaj udarac onim nedodirljivim, milionskim uspehom kom će na kraju morati da se poklone! Na vrhu je hladno, ali je pogled odatle apsolutno savršen!
