Vulkan koji se krije iza osmeha
Drage moje Ribe, vaš život je umetnost ćutanja. Ljudi iz vašeg okruženja vas doživljavaju kao najdivnije sagovornike. Misle da ste uvek smireni, uvek puni razumevanja i da vas ništa ne može izbaciti iz ravnoteže.
Ali, vi i ja znamo istinu. Iza tog vašeg pitomog osmeha, u vašoj glavi se svakodnevno odvija prava nuklearna eksplozija neizgovorenih reči. Vaš um je prepun oštrih, surovih i bolno iskrenih rečenica koje vam stoje u grlu.
Zašto ih ne izgovorite? Zato što ste preosetljivi na tuđu bol. Zato što se parališete od straha da ćete nekoga povrediti, oterati ili razočarati. Danas zvezde skidaju taj katanac sa vaših usana i naglas izgovaraju sve ono što vi godinama, grčevito, držite zaključano u sebi!
“Umorna sam od toga da budem vaš besplatni psihijatar”
Ovo je rečenica koja vam stoji na vrhu jezika svakog bogovetnog dana. Ljudi su navikli da vas tretiraju kao kantu za svoje emotivno smeće. Dolaze vam sa najmračnijim dramama, istresaju svoj stres na vas, osete se olakšano i odu.
Ono što vi potajno želite da im vrisnete jeste: “I ja sam krvava ispod kože! I ja pucam po šavovima! Nemam kapacitet da varim vaše probleme, jer se trenutno davim u sopstvenim!” Ali, vi to nikada ne kažete.
Umesto toga, vi skuvate kafu, obrišete im suze i ponudite toplo rame. Dok oni iz vaše kuće izlaze nasmejani, vi ostajete isceđeni do poslednjeg atoma snage, pitajući se kada će neko, barem jednom, doći da spasi vas.
“Znam tačno da me lažeš, samo te puštam”
Vaša intuicija je nepogrešiva. Kada vas partner, prijatelj ili kolega laže, vama se pali crveni alarm u stomaku pre nego što oni uopšte završe rečenicu. Vi vidite svaku rupu u njihovoj priči. Vi vidite kako im se znoje dlanovi i kako skreću pogled.
Ono što gori u vama jeste potreba da udarite šakom o sto i kažete: “Prekini da me praviš budalom, znam apsolutno sve!” Ali vi se u tom trenutku zaledite.
Bežite od konflikta jer vam se od svađe doslovno prevrće želudac. Zato birate da klimnete glavom, napravite se naivni i pustite ih da misle da su vas nasamarili. A zapravo, u tom trenutku, oni su u vašim očima zauvek izgubili svaki gram poštovanja.
“Pusti me na miru, guši me tvoja prisutnost”
Kao vodeni znak koji upija energiju iz vazduha, vi imate stravičnu, fizičku potrebu za potpunom izolacijom. Kada vam je baterija na nuli, vama je i sama prisutnost drugih ljudi nepodnošljivo teška.
Kada vas tada pozovu na druženje, vi očajnički želite da kažete: “Ne želim da te vidim danas. Tvoja energija mi je teška i hoću da budem sama u tišini.” Ali, pošto to zvuči “sebično” i grubo, vi krećete da izmišljate laži.
Izmišljate da vas boli glava, da imate puno posla ili da morate da spavate, samo da ne biste nekoga uvredili. Vi se osećate krivim što tražite svoj osnovni, biološki mir. Prestanite da se pravdate zbog toga što čuvate svoje zdravlje!
“Ne praštam ti zato što sam naivna, već zato što te volim”
Kada vas neko povredi po stoti put, okolina vam obično kaže da ste ludi što prelazite preko toga. I taj neko ko vas je povredio počinje da misli da može da se igra sa vama jer ćete mu vi, na kraju krajeva, uvek otvoriti vrata.
Ono što vi tada želite da urlate iz petnih žila jeste: “Nisam ja glupa! Znam tačno koliko si surov i koliko me uništavaš! Dajem ti šansu jer moje srce ne ume da prestane da te voli!”
Vaš oprost nije znak manjka inteligencije, on je znak manjka granica. Vi svesno birate da pijete otrov, nadajući se da će se on jednog dana volšebno pretvoriti u lekoviti napitak. To je tajna koju krišom oplakujete svake noći.
“Moja tišina je poslednje upozorenje pred kraj”
Ljudi često pogrešno tumače vaše povlačenje. Misle da se vi “durerite” i da će vas to proći za dva dana. Oni ne shvataju najstrašniju istinu o Ribama.
Ono što vi prećutkujete jeste: “Ovo moje ćutanje nije inat. Ovo je proces mog emotivnog odvajanja od tebe.” Dok vi danima ćutite i odgovarate hladno sa “da” i “ne”, vi zapravo u svojoj glavi već pakujete kofere i sahranjujete taj odnos.
Vi se suzdržavate da im kažete da hodaju po tankom, užarenom ledu. Jer onog trenutka kada vama konačno pukne taj nevidljivi konac trpljenja, vi ne pravite scenu. Vi se samo pretvorite u maglu i nestanete iz njihovog života, ostavljajući ih u potpunom šoku.
“Plašim se da ćeš me ostaviti ako ti pokažem svoj mrak”
I za kraj, najveća i najmračnija tajna koju Riba drži u sebi. Svi vas znaju kao dobru vilu, kao nekoga ko donosi svetlost i magiju u tuđe živote. Ali vi u sebi nosite teške, neobjašnjive, depresivne mrakove.
Vi umirete od želje da nekome kažete: “Pomozi mi, raspadam se od straha, mračno mi je i ne znam ko sam.” Ali taj krik nikada ne pređe vaše usne.
Zašto? Zato što ste bolesno ubeđeni da vas niko neće voleti ako ne budete onaj savršeni, nasmejani spasilac. Plašite se da će ljudi pobeći ako vide vaše demone. To je iluzija koja vam godinama pije krv na slamčicu.
Poruka Mastera
Drage moje Ribe, svaka reč koju progutate iz straha, pretvara se u kamen u vašem sopstvenom stomaku! Vaše grlo je zgrčeno od neizgovorenih granica, a vaše srce iscrpljeno od lažnih osmeha. Vreme je da pljunete taj otrov iz sebe! Ljudi koji ne mogu da podnesu vašu surovu istinu i vašu autentičnu bol, nisu nikada ni bili vredni vaše ljubavi. Vi niste ovde da biste svima bili udobni. Vi ste ovde da biste bili stvarni. Otvorite ta usta, podignite taj glas i neka univerzum konačno čuje grmljavinu vašeg najdubljeg okeana!
