Šumar Radoš bio je čovek planine, ćutljiv, pošten i naviknut na surovost prirode. Njegova mala, drvena koliba nalazila se na samoj obali brze, planinske reke, daleko od seoskih ogovaranja i zlobe. Jednog turobnog, jesenjeg jutra, silazeći u varoš po zalihe, Radoš je prolazio pored lokalne klanice. Tamo je ugledao prizor koji mu je stegao grlo. Lokalni trgovac vukao je na debelom užetu starog, iscrpljenog radnog konja. Životinja je bila kost i koža, puna ožiljaka od teških seoskih zaprega, oborene glave, pomirena sa sudbinom da će tog jutra njeno mučenje zauvek biti okončano.
Radoš nije mogao da okrene glavu. Njegovo gorštačko, ali toplo srce nije podnosilo nepravdu prema onima koji ne mogu da se brane. Prišao je trgovcu i pitao za cenu. Trgovac se nasmejao, rekao mu mizernu cifru za “meso i kosti”, ali za Radoša, to je bila celokupna ušteđevina koju je mesecima skupljao da popravi krov koji je prokišnjavao. Bez ijedne reči razmišljanja, šumar je izvukao zgužvane novčanice iz džepa, gurnuo ih trgovcu u ruke i preuzeo uže. Kada je Radoš poveo starog konja kroz selo, meštani su izlazili na kapije i grohotom mu se smejali. “Bacio si pare na mrtvu ragu, Radošu! Taj ni do planine neće preživeti!” dobacivali su mu, ali on ih nije slušao.
Doveo je konja, kojeg je nazvao Zvezdan, u svoju kolibu. Napravio mu je toplu štalu, hranio ga najfinijom travom i jabukama, i noćima mu pazio na rane. Zvezdan nikada nije bio vezan. Bio je slobodan da ide gde želi, ali se od Radoša nije odvajao. Iako mu se snaga nikada nije potpuno vratila, a hod mu je ostao spor, u Zvezdanovim krupnim, tamnim očima sijala je stravična, bezuslovna ljubav. Kada bi Radoš sedeo na panju ispred kolibe, konj bi prišao i spustio svoju tešku glavu pravo u njegovo krilo, zatvarajući oči dok bi mu šumar milovao grivu. Postali su porodica, dva usamljena bića koja su jedno drugom zalečila rane.
Nekoliko meseci kasnije, proleće je donelo stravične, neprestane kiše. Planinska reka pored Radoševe kolibe nabujala je do neprepoznatljivosti, pretvorivši se u podivljalu, blatnjavu zver koja je nosila iščupana stabla i kamenje. Jednog jutra, voda je počela naglo da prelazi nasip. Radoš je istrčao iz kolibe u gumenim čizmama, pokušavajući da veže čamac i spasi ono malo alata što je imao blizu obale. Međutim, tlo ispod njegovih nogu je odjednom popustilo. Zemlja se odronila, i Radoš je uz stravičan vrisak pao pravo u ledenu, podivljalu reku.
Struja je bila neverovatno jaka. Voda ga je povukla velikom brzinom, bacajući ga na potopljeno granje. Radoš se grčevito uhvatio za jedan polomljeni balvan nasred reke, gušeći se u blatu i ledenoj vodi. Njegove ruke su brzo gubile snagu, a hladnoća mu je paralizovala mišiće. Nije bilo nikoga da mu pomogne. Selo je bilo predaleko, a buka podivljale reke gutala je njegove pozive u pomoć. Smrt je bila pitanje trenutka. Radoš je zatvorio oči, svestan da njegove ruke više ne mogu da izdrže pritisak ledene matice.
U tom trenutku, sa obale se začuo prodoran, jeziv njisak. Zvezdan je stajao na ivici odrona, propinjući se na zadnje noge. Stari konj, onaj za kojeg su seljani govorili da je “mrtva raga”, nije oklevao ni sekunde. Skočio je pravo u podivljalu reku. Hladna matica ga je udarila, ali životinja se instinktivno, nadljudskom snagom borila protiv struje, roneći kroz mutnu vodu pravo ka svom gospodaru. Radoš nije mogao da veruje svojim očima kada je ugledao Zvezdanovu glavu kako se probija kroz talase, prkoseći prirodi i smrti.
Konj je doplivao do balvana i okrenuo se, postavljajući svoje mokro rame tačno ispred Radoševih ruku. “Drži se, sokole moj!” vrisnuo je Radoš, puštajući balvan i hvatajući se grčevito za Zvezdanovu gustu grivu i vrat. Tada je krenula stravična borba. Konj je vukao čoveka, dok ih je reka bacala levo-desno. Zvezdanovo staro srce udaralo je kao bubanj, mišići su mu pucali od napora, ali nije posustajao. Njegove kopite su konačno napipale čvrsto tlo i, uz poslednji, stravičan trzaj, izvukao je Radoša na blatnjavu, plitku obalu.
Obojica su se srušila u blato, potpuno iscrpljeni, mokri do gole kože. Nije bilo nikakve distance. Radoš je puzao kroz blato do Zvezdana, pao preko njegovog teškog, mokrog vrata i počeo stravično da jeca. Čvrsto je zagrlio konjsku glavu, zarivši svoje lice u njegovu mokru grivu. Zvezdan je teško disao, ali je okrenuo njušku i nežno je prislonio na Radošev obraz, kao da mu govori da su bezbedni. U tom blatu, pored podivljale reke, stopljeni u jedan jedini emotivni zagrljaj, ležali su čovek koji je dao zadnji dinar da spasi životinju i životinja koja je dala svoje poslednje atome snage da mu taj dug vrati.
