Kada je moj rahmetli muž Husein zatvorio oči, sa njim je otišla i poslednja odbrana mog dostojanstva u rođenoj kući. Nena Fadila je ostala sama, okružena hladnim zidovima velike porodične kuće koju su ona i Husein decenijama gradili odvajajući od svojih usta. Njihov sin Asim vozio je kamione po belom svetu, retko je dolazio, a svu vlast u kući preuzela je njegova žena, snaha Jasmina. Žena tvrdog srca i oštrog jezika, Jasmina je jedva dočekala da Husein ispusti dušu kako bi uvela svoja pravila.
Odmah nakon dženaze, Fadilin život se pretvorio u tihi pakao. Jasmina joj je naredila da spakuje svoje stvari i preseli se u najmanju, najhladniju sobu na kraju hodnika, pravdajući se da joj glavne sobe trebaju za decu i njene goste. Fadila je gutala suze i ćutala, ne želeći da kvari odnos sa sinom koji je ionako slepo verovao svojoj ženi i slao joj sve pare iz inostranstva. Svaki obrok Fadili je davan s prezirom, svaki njen korak po kući bio je ispraćen Jasmininim uzdasima i prevrtanjem očiju, kao da starica troši njen, a ne svoj vazduh.
Jedne kišne, jesenje noći, dok je vetar nemilosrdno šibao po prozorima, Fadila je čula tiho, gotovo nečujno mjaukanje ispod stepenica u dvorištu. Izašla je sa starim kišobranom i našla malo, promrzlo mače, crno kao ugalj, sa jednom belom šapom. Bilo je mršavo do kosti, ostavljeno da ugine u blatu. Fadila ga je bez razmišljanja stavila u nedra, unela u svoju hladnu sobu i osušila starim peškirom, dajući mu malo toplog mleka. Nazvala ga je Cicko.
Kada je Jasmina sutradan videla mačora u kući, napravila je skandal od kojeg su se tresli prozori. “Samo mi još ta lutalica fali u kući pored tebe! Da si ga odmah izbacila, neću da mi linja po tepisima i raznosi zarazu!”, vikala je snaha. Fadila, koja je do tada uvek saginjala glavu, prvi put se isprsila. Zagrlila je Cicka i tihim, ali odlučnim glasom rekla da će, ako mačak leti napolje, i ona otići sa njim. Jasmina je samo prezrivo frknula, zapretivši joj da će taj dan ionako uskoro doći.
Cicko je postao Fadilina jedina radost i jedini razlog da ujutru otvori oči. Dok bi Jasmina po ceo dan ispijala kafe sa svojim prijateljicama u dnevnom boravku, glasno maštajući o tome kako će prodati ovu staru kuću i kupiti stan u centru Sarajeva, Fadila bi sedela u svojoj sobici. Cicko bi joj se sklupčao u krilu, predeći i grejući njene stare, bolesne zglobove. Životinja je nepogrešivo osećala njenu tugu; svaki put kada bi Fadila zaplakala, mačak bi se propinjao i brisao joj suze svojom mekom glavom.
Najveći problem za Jasminin plan bio je taj što kuća pravno još uvek nije bila prebačena na Asima. Husein je celog života govorio da ima napisan testament u kom štiti svoju ženu, ali nakon njegove smrti, niko nije mogao da nađe taj papir. Jasmina je prevrnula svaki ormar, svaku fioku i svaku seharu na tavanu, ali uzalud. Kako testamenta zvanično nije bilo, Jasmina je unajmila advokata da pokrene proces u kojem bi Fadilu proglasila nesposobnom za samostalan život, kako bi je na silu smestila u starački dom i dobila punomoć nad imovinom.
Taj crni dan je brzo osvanuo. Jasmina je upala u Fadilinu sobu držeći u ruci svežanj papira sa sudskim pečatima, u pratnji agenta za nekretnine. Bacila je papire na stari drveni sto i naredila joj da potpiše. “Asim se slaže, zvala sam ga jutros. Našli smo ti dom, imaćeš negu i doktore, a mi ćemo ovu rupu da prodamo. Spakuj to malo prnja i potpisuj, nemam ceo dan”, rekla je Jasmina bez trunke srama, gledajući u staricu kao u komad tereta koji treba izneti na otpad.
Fadila se osećala kao da joj je neko zabio gvozdeni klin u grudi. Njen Asim, njen sin jedinac kog je rodila i odgajila, pristao je da je otera sa njenog rođenog praga preko telefona. Noge su je izdale. Sela je na staru, izlizanu sećiju koja je pripadala još njenoj majci, i gorko zaplakala, ne pružajući ruku ka olovci. Odlučila je da odustane. Htela je da potpiše sopstvenu presudu, potpuno svesna da bi joj u tom hladnom domu srce prepuklo od tuge za manje od mesec dana. Jasmina je stajala iznad nje, trijumfalno se smeškajući i lupkajući prstima po stolu.
I baš u tom trenutku, dok je Fadilina suza padala na onaj surovi papir za dom, Cicko se zavukao duboko ispod sećije, jureći nekog starog pauka. Njegove oštre kandže zakačile su staru, pocepanu postavu na samom dnu nameštaja. Čuo se zvuk cepanja platna, a onda je mačak počeo da se batrga i izvlači nešto što je godinama bilo sakriveno u samom drvenom kosturu. Zagrizao je ivicu tvrdog, žutog koverta sa crvenim voskom i izvukao ga nasred sobe, bacivši ga tačno pred noge zapanjene Jasmine i uplakane Fadile.
U sobi je na trenutak zavladao potpuni muk, prekidan samo zvukom kiše koja je udarala u prozorsko staklo. Žuti, debeli koverat sa prepoznatljivim crvenim voskom ležao je na starom bosanskom ćilimu, a na njemu je krupnim, pomalo drhtavim slovima pisalo “Za moju Fadilu”. Bilo je to nedvosmisleno rukopis njenog rahmetli Huseina. Jasmina je prebledela kao krpa. Njene oči, do malopre pune zlobe i trijumfa, sada su se raširile u paničnom strahu. Pružila je ruku sa oštrim noktima da prva zgrabi koverat, ali je Fadila, sa nekom nadljudskom, iznenadnom snagom, bila brža.
Zgrabila je pismo i pritisla ga na grudi, štiteći ga telom kao da brani sopstveni život. Njene ruke su se tresle dok je lomila onaj sasušeni crveni vosak. Agent za nekretnine, videvši da se dešava nešto krupno, napravio je korak unazad, sklopio svoju fasciklu i rekao da je po zakonu dužan da pročita taj dokument naglas ukoliko je to originalni testament sa pečatom suda. Fadila mu je bez reči, drhtavom rukom, pružila presavijeni papir. Jasmina je stajala zaleđena, grizući donju usnu do krvi.
“Ja, Husein, pri čistoj svesti i pameti,” počeo je agent da čita zvaničnim, dubokim tonom, “ostavljam ovu kuću i sve što imam isključivo mojoj jedinoj supruzi Fadili, do njenog poslednjeg daha. Niko, pa ni moj sin Asim, nema pravo da je proda, založi ili otuđi dok je ona živa. Ukoliko neko pokuša da je protiv njene volje smesti u tuđu negu ili dom, automatski gubi svako pravo na nasledstvo, a kuća nakon njene smrti prelazi u vlasništvo Islamske zajednice.”
Svaka izgovorena reč odzvanjala je tom malom sobom kao udarac groma. Jasminin plan, njeni snovi o stanu u centru Sarajeva i njen arogantni stav, srušili su se u sekundi kao kula od karata. Shvatila je stravičnu istinu – ne samo da ne može da otera Fadilu u starački dom, već je i sama Jasmina od tog trenutka bila samo gost pod krovom starice koju je do malopre ponižavala. Agent je uredno vratio papir Fadili, tiho se izvinio, pokupio svoje stvari i užurbanim korakom izašao iz kuće, ne želeći da učestvuje u sramoti koja je upravo isplivala na površinu.
Jasmina je pokušala da progovori, da povisi ton, da izgovori neku kletvu, ali joj se glas zaglavio u grlu. Fadila je ustala sa sećije. Više nije bila ona pogrbljena, uplašena starica. Ispravila je leđa, pogledala snahu pravo u oči i pokazala prstom prema vratima. “Čula si šta je moj Husein rekao. Ovo je moja kuća. Od sutra se vraćam u svoju staru sobu. Ako ti moja pravila ne odgovaraju, tvoji koferi su ti u ormaru, pa idi gde god hoćeš.” Jasmina je oborila pogled, poražena i posramljena do srži, i bez reči izletela u hodnik.
Kada je Asim te večeri nazvao da pita da li su papiri potpisani, dočekao ga je majčin, a ne ženin glas. Fadila mu je ispričala sve, mirno i dostojanstveno. Na drugoj strani žice čuo se samo težak uzdah i tiho izvinjenje čoveka koji je shvatio da je umalo prodao majku zbog ženskog hira. Od tog dana, Jasmina je po kući hodala pognute glave, kuvajući kafe i prinoseći obroke bez ijedne reči prigovora, svesna da njen krov nad glavom zavisi isključivo od Fadiline milosti.
A Fadila? Ona se vratila u svoju toplu, veliku sobu. Sela bi u Huseinovu staru fotelju pored prozora, gledala u baštu i milovala po glavi crnog mačora sa jednom belom šapom. Cicko bi preo u njenom krilu, ne sluteći da je svojim malim, oštrim kandžama spasio jedan ljudski život od samrtne tuge. Odbačena, promrzla životinja sa ulice vratila je dug za onu jednu činiju toplog mleka, dokazujući po ko zna koji put da se najveća čuda uvek kriju tamo gde ih čovek najmanje očekuje, i da Bog pravdu pošalje i preko onih koji ne znaju da govore.
