Moj sin Mirsad mi je obećao da će doći po mene pre prvog snega i odvesti me u grad, ali je njegov telefon prestao da zvoni još u novembru. Ostao sam potpuno sam u zavejanoj planini, a jedino živo biće koje je prešlo moj prag bio je pretučeni, promrzli pas lutalica kom sam bacio koru hleba… Dedo Safet je bio čovek starog kova, gorštak koji je ceo svoj vek proveo na vrhu bosanske planine, boreći se sa surovom prirodom kako bi odškolovao svog jedinca. Kada mu je žena preselila na ahiret, Safet je preuzeo ulogu i oca i majke, odričući se svakog zalogaja da bi Mirsad imao za knjige, odeću i kiriju u Sarajevu.
Mirsad je postao uspešan, izgradio je karijeru i oženio se devojkom iz ugledne gradske porodice. Svakog leta bi na par dana dolazio u selo, donosio skupe poklone i obećavao ocu da ga neće ostaviti samog kada zima okuje planinu. Te jeseni, obećanje je bilo čvršće nego ikad. “Babo, čim padne prvi sneg, dolazim po tebe. Spremili smo ti toplu sobu u našoj kući, nećeš ti više cepati drva i mrznuti se”, govorio je Mirsad dok je sedao u svoj skupi terenac i odlazio niz makadam. Safet je već u oktobru spakovao svoja dva skromna kofera, stavio ih pored vrata i počeo da odbrojava dane.
Ali, novembar je doneo prve mrazeve, a Mirsadov telefon je postajao sve tiši. U početku su to bili izgovori o gužvi na poslu, o poslovnim putevima i obavezama oko dece. A onda, kada je nebo nad planinom poprimilo onu tešku, sivu boju koja najavljuje snežnu oluju, pozivi su potpuno prestali. Safet bi satima sedeo pored prozora, gledajući u zavejani put, nadajući se da će ugledati farove sinovljevog automobila, ali jedino što je probijalo tišinu bilo je zavijanje planinskog vetra.
Sneg je napadao do kolena i potpuno odsekao selo od sveta. Safet je shvatio gorku istinu – njegov jedinac, njegova krv za koju je žrtvovao mladost i zdravlje, jednostavno ga je zaboravio. Ostavio ga je na milost i nemilost zimi, pravdajući se pred samim sobom da je “stari navikao na planinu”. Safetovo srce je bolelo jače od reume u starim kostima. Raspakovao je one kofere u tišini, a svaka suza koja mu je pala na staračku ruku bila je teža od kamena.
Jedne ledene, decembarske noći, dok je napolju besnela mećava od koje su pucala stabla, Safet je začuo tiho, bolno cviljenje ispred svojih hrastovih vrata. Uzeo je fenjer, jedva otvorio vrata od nanosa snega i ugledao prizor koji bi slomio i najtvrđe srce. Na pragu je ležao pas lutalica, kost i koža, prekriven starim ožiljcima od udaraca i ujedima drugih zveri. Bio je na ivici smrti, sa očima koje su molile za samo malo toplote pre nego što zauvek sklopi kapke.
Safet nije oklevao ni sekunde. Uneo je to promrzlo telo u kuću, stavio ga na svoj stari ćilim tik uz smederevac i pokrio ga onim istim ćebetom koje je spremao za sebe. Zagrijao je malo mleka i nadrobio poslednji komad starog, tvrdog hleba. Pas, kojeg je nazvao Žućo, drhtao je od straha, navikao samo na udarce i ljudsku zlobu. Ali, osetivši Safetovu grubu, toplu ruku kako ga miluje po glavi, Žućo je ispustio dubok uzdah i prvi put u svom teškom životu zaspao na sigurnom.
Kako su nedelje prolazile, a sneg sve više zatrpavao kuću, između starca i psa stvorila se neraskidiva veza. Žućo je postao Safetova senka. Ležao bi mu kraj nogu dok je starac pleo priglavke i slušao bi njegove priče o Mirsadu. Žućo bi ga gledao pravo u oči, sa onom dubokom, iskonskom vernošću koja je Safetu izmamljivala osmeh na blagom licu. Starac je često naglas govorio: “E moj Žućo, dao sam mu sve, a on me ostavi. A tebi sam dao samo koru hleba, a ti me gledaš kao da sam ti Bog.” Životinja je pokazala više zahvalnosti i ljubavi nego rođeno dete.
Krajem januara, zima je pokazala svoje najsurovije lice. Safetove zalihe drva u kući su se potrošile, a vatra u šporetu se polako gasila. Iako se osećao loše i slabo, starac je morao da izađe do šupe u dvorištu. Obukao je stari kaput i zakoračio u ledeni pakao napolju. Ledeni vetar mu je presekao dah čim je napravio prvi korak. Dok je pokušavao da podigne tešku cepanicu, iznenada ga je udario strašan bol u potiljku. Svet mu se zavrteo, noge su mu otkazale, i Safet je pao kao pokošen u duboki sneg.
Moždani udar ga je paralisao na licu mesta. Ležao je na leđima, svestan svega, ali potpuno nesposoban da pomeri ijedan mišić ili da pusti glas. Sneg je brzo počeo da prekriva njegovo nemoćno telo, a mraz mu je ulazio u kosti. Znao je da je ovo kraj, da će se smrznuti pred sopstvenim pragom i da ga niko neće naći do proleća. Sklopio je oči, čekajući tamu. Ali onda, kroz urlik oluje, začuo je paničan lavež i osetio kako mu nečije toplo telo pada pravo na grudi, štiteći ga od ledenog vetra.
Kroz zavijanje ledene mećave, Safet je osetio hrapav, topao jezik na svom smrznutom licu. Bio je to Žućo. Pas je grozničavo lizao starčeve obraze, pokušavajući da ga održi budnim dok je mraz nemilosrdno stezao. Safet nije mogao da pomeri ni prst, njegove glasne žice su bile potpuno paralisane od moždanog udara, ali su mu iz očiju potekle tople suze. Umesto da pobegne u toplu kuću kroz odškrinuta vrata i spasi sebe, ova odbačena, pretučena životinja je uradila ono što bi retko koji čovek učinio.
Videvši da se njegov spasilac ne pomera, Žućo je legao direktno na Safetove grudi. Raširio je svoje mršavo telo koliko god je mogao, priljubivši se uz starčev vrat i srce, praveći živi štit od smrtonosnog vetra i snega koji je nezaustavljivo padao. Toplota njegovog tela, iako iscrpljenog, bila je jedino što je Safetovu krv održavalo u pokretu. Starac je u toj ledenoj tami shvatio najsuroviju istinu svog života – rođeni sin ga je ostavio da umre u planini zbog malo komfora u gradu, a pas lutalica je bio spreman da se smrzne zajedno s njim samo zbog jedne kore hleba.
Nakon dva duga sata, oluja je počela blago da jenjava, ali je hladnoća postajala sve oštrija. Žućo se iznenada uspravio. Znao je da njegova toplota neće biti dovoljna da starac preživi noć. Zalajao je prodorno, liznuo Safeta po nosu kao da mu obećava da će se vratiti, i jurnuo kroz duboki sneg. Preskakao je smetove koji su bili viši od njega, propadao, batrgao se i lomio šape o zaleđene grane, trčeći prema prvoj i jedinoj naseljenoj kući u tom delu planine, udaljenoj skoro dva kilometra.
Kada je stigao do vrata starog komšije Halila, Žućo je bio na izmaku snaga. Počeo je panično da grebe po drvetu i da ispušta zvuke koji su više ličili na plač nego na lavež. Halil se probudio, uzeo fenjer i otvorio vrata, misleći da su vukovi sišli u selo. Čim je ugledao psa, pokušao je da ga otera, ali mu je Žućo zubima zgrabio nogavicu od pantalona. Vukao ga je prema mraku, otimao se, trčao par metara napred, pa se vraćao gledajući ga u oči. Halil, kao stari gorštak, odmah je prepoznao znak. Obukao je kaput, uzeo lopatu i krenuo za psom u ledenu noć.
Zahvaljujući Žući, Halil je pronašao Safeta u poslednjem trenutku, poluzatrapanog u snegu, sa jedva primetnim pulsom. Uneo ga je u kuću, naložio vatru do usijanja i počeo da ga trlja rakijom dok mu se boja nije vratila u lice. Kada je sutradan grtalica probila put do sela, stigla je i Hitna pomoć. Doktori su bili u šoku, tvrdeći da je medicinsko čudo što je starac preživeo toliko sati na tom minusu, a Halil im je samo pokazao na žutog psa koji je iscrpljeno spavao ispod kreveta, odbijajući da se pomeri od Safeta.
Nedelju dana kasnije, dok se Safet oporavljao u svojoj kući uz Halilovu pomoć, u dvorište je konačno ušao onaj skupi terenac. Mirsad je izašao iz kola, glumeći zabrinutost, noseći pune kese voća i sokova. “Babo moj, pa šta se desilo? Znaš kakvo je vreme bilo, nisam mogao nikako da se probijem ranije, na poslu haos…”, počeo je da se pravda još sa vrata, očekujući da će ga otac dočekati raširenih ruku kao i uvek.
Safet je sedeo u staroj fotelji, a pored njegovih nogu ležao je Žućo. Starac, kome se govor polako vraćao, podigao je ruku i zaustavio sina na pola sobe. Njegov pogled je bio hladniji od one zimske noći. “Nemaš ti šta da se pravdaš, Mirsade. Ostavio si me da umrem. Da nije bilo ove životinje koja je grejala moje srce dok si ti spavao u toplom, ja bih danas bio pod zemljom,” izgovorio je Safet polako, ali oštro kao sečivo. “Ovo ovde je moj jedini rod. Vrati se u grad, sine, ovde više nemaš oca, a ni kuće. Sve što imam, ostavljam onome ko me nije ostavio kad je bilo najteže.” Mirsad je spustio kese, prebledeo od sramote i bez reči izašao napolje, shvativši da je zbog lažnog sjaja zauvek izgubio obraz i oca, dok je Safet spustio svoju hrapavu ruku na Žućinu glavu, pronalazeći svoj jedini, pravi mir.
