“Mirza, sine, stani samo da ti babo popravi tu kravatu. Nakrivila se.” Ibro je pružio svoje velike, rapave ruke prema sinovljem vratu, ali Mirza se naglo izmakao, kao da ga je opekla vatra. U holu najluksuznijeg hotela u Sarajevu, pod svetlima kristalnih lustera, Mirza je izgledao kao filmska zvezda u svom crnom smokingu. Ibro, s druge strane, u svom sivom odelu starom trideset godina, koje je mirisalo na naftalin i jeftin duvan, delovao je kao da je zalutao sa nekog drugog sveta.
“Pusti, babo, sam ću,” prosiktao je Mirza, nervozno se okrećući levo-desno da vidi da li ga neko od “važnih” gostiju gleda. “I skloni te ruke, molim te. Vidi kakve su ti. Crne, ispucale… Uništio si mi košulju samo što si me pogledao.” Ibro je polako spustio ruke niz telo i sakrio ih u džepove. Te ruke su izgradile pola ovog grada. Te ruke su mešale malter na minus deset i nosile džakove cementa na plus četrdeset, samo da bi Mirza mogao da završi fakultet, da postane direktor, da nosi tu svilenu košulju koju sada čuva od očevog dodira.
“Oprosti, sine,” rekao je Ibro tiho, gledajući u svoje cipele. I cipele su bile problem. Iako ih je Ibro glancao celo jutro, bile su stare, izgažene, sa vidljivim tragovima kreča koji se uvukao u pore kože i nije hteo napolje. Odudarale su od mermernog poda hotela kao što je Ibro odudarao od Mirzinog novog života. “Slušaj, babo,” nastavio je Mirza, unoseći mu se u lice. Glas mu je bio tih, ali oštar kao žilet. “Dolaze mi partneri iz Austrije. Dolazi gradonačelnik. Ne mogu da im objašnjavam ko je ovaj čovek u radničkim cipelama. Sramota me je. Razumeš li ti to? Ovo je moj veliki dan, moj ulazak u visoko društvo.”
Ibro je progutao knedlu. Osetio je kako mu se srce cepa na dva dela. Nije bolelo to što je staro odelo tesno, ni što ga reuma kida u leđima. Bolelo je to što je postao mrlja na sinovljevom savršenom platnu. “Razumem, sine,” prošaputao je starac. “Neću ti smetati. Samo sam hteo da te vidim, da vidim moju snaju… Doneo sam vam i kovertu. Znaš, štedeo sam od penzije.”
Mirza je uzeo kovertu brzo, ne gledajući oca u oči, i gurnuo je u unutrašnji džep sakoa. “U redu je. Hvala. Nego, slušaj me sad dobro. Nemoj ulaziti u salu. Tamo su kamere, tamo je elita. Imaš sto u onoj maloj sali pored kuhinje, gde jedu muzičari i vozači. Tamo te niko neće videti. Sedi tamo, jedi, i kad se završi, idi kući. Ne prilazi glavnom stolu. Je l’ smo se razumeli?”
Ibro je klimnuo glavom. Nije mogao da govori. Grlo mu se steglo. Gledao je svog sina, svog Mirzu kojeg je nosio na krkačama dok je zidao kuće, kako se okreće i odlazi prema nasmejanim, bogatim ljudima, brišući nevidljivu prašinu sa rukava gde ga je otac zamalo dotakao. Ibro je ostao sam u hodniku, sa svojim “prljavim” rukama i čistim, ali slomljenim srcem. Okrenuo se i polako, vukući noge, krenuo prema izlazu za poslugu, tamo gde ga je sin sakrio.
Svadba je bila u punom jeku. Muzika je svirala bečke valcere, konobari su nosili skupe šampanjce, a Mirza je blistao, rukujući se sa važnim zvanicama. Oca je potpuno zaboravio. Ibro je sedeo u maloj, zadimljenoj prostoriji iza kuhinje, na gajbi piva, jedući ostatke hladnog pečenja koje mu je jedan konobar krišom doneo. Slušao je veselje svog sina kroz debela vrata, brišući suzu koja mu je kanula na ono sivo, izlizano odelo. Nije bio ljut. Bio je samo tužan jer je shvatio da je za svog sina postao nevidljiv.
Tada je u glavnu salu ušao gospodin Hamer, vlasnik najveće građevinske firme u Austriji i Mirzin glavni poslovni partner. Svi su utihnuli. Mirza je potrčao da ga dočeka, šireći ruke. “Gospodine Hamer! Kakva čast! Hvala što ste došli da uveličate moje slavlje. Izvolite, ovo je sto za vas, VIP mesto.” Hamer, čovek oštrog pogleda i sedih brkova, nije ni pogledao Mirzu. Njegove oči su šarale po sali, tražeći nekoga. “Gde je?” upitao je kratko. “Gde je čovek koji me je zvao?”
Mirza se zbunio. “Pa ja sam vas zvao, gospodine. Ja, Mirza, vaš direktor.” Hamer je odmahnuo rukom kao da tera muvu. “Ne ti, momak. Tvoj otac. Ibro. Gde je Ibro? Rekao mi je da se ženiš. Došao sam zbog njega. On je bio moj najbolji radnik trideset godina. On je svojim rukama postavio temelje moje firme. Gde je moj prijatelj?” Mirza je prebledeo. Gutao je knedle, znojeći se u svom skupom smokingu. “Pa… on… znate, on nije baš za ovakvo društvo. Malo je… umoran. Odmara se negde pozadi.”
Hamer ga je pogledao s prezirom koji je Mirzu sasjekao u kolenima. “Nije za ovo društvo? Slušaj me, mali. Da nije bilo njegovih žuljeva, ti ne bi imao taj smoking. Da nije bilo njegove grbače, ti ne bi imao školu. Vodi me do njega. Odmah!” Mirza je, pognute glave, poveo Hamera kroz kuhinju, pored kanti za smeće, do onog mračnog sobička gde je Ibro sedeo sam. Kada je Hamer ugledao Ibru na gajbi, oči su mu se napunile suzama.
Milijarder u “Armani” odelu je prišao starom radniku, raširio ruke i zagrlio ga pred svima, ne mareći za prašinu na Ibrinom sakou. “Ibro, brate moj! Pa zar ovde sediš? Zar na dan kad ti se sin ženi?” Ibro je ustao, drhteći, pokušavajući da sakrije svoje crne, rapave ruke iza leđa. “Gospodine Hamer… sramota me je… vidite kakav sam,” promucao je. Hamer je uhvatio Ibrine ruke, one iste koje je Mirza malopre gurao od sebe, i podigao ih visoko.
Zatim se okrenuo prema Mirzi i celoj sali koja se okupila na vratima kuhinje. Glas mu je zagrmeo: “Vidiš li ove ruke, Mirza? One su crne od maltera, da. One su ispucale, da. Ali ove ruke su zlato! One su te hranile, oblačile i školovale. Ti se stidiš oca koji je krvario da bi ti bio gospodin? Onda si ti, sine moj, najveća sirotinja u ovoj sali, džaba ti pare i titule.”
U sali je nastao tajac. Mogla se čuti muva kako leti. Mirza je gledao u očeve ruke, pa u svoje glatke, negovane dlanove. Odjednom, sav onaj lažni sjaj, sav onaj ponos i ego, srušili su se kao kula od karata. Suze su mu grunule na oči. Pao je na kolena pred ocem, tu, na prljavi pod kuhinje, grleći Ibrine stare, blatnjave cipele. “Oprosti mi, babo!” jecao je Mirza pred svima, ljubeći očeve ruke koje su mirisale na malter i znoj. “Oprosti mi što sam bio slep! Ti si moj ponos, a ne sramota!”
Te večeri, Ibro nije sedeo u kuhinji. Sedeo je na čelu stola, odmah do Hamera. Iako mu je odelo bilo staro, a cipele prljave, niko u sali nije izgledao dostojanstvenije od njega. A Mirza? Mirza je celu noć držao oca za ruku, onu crnu, radničku ruku, ponosniji na nju nego na sve milione koje će ikada zaraditi.
