Berin je bio tipičan primjer “novog menadžera”. Trideset godina, italijansko odijelo, prebrz hod i pogled koji ljude dijeli na “korisne” i “nebitne”. Jutros je bio posebno nervozan. Danas je bio Dan D. Trebao je prezentovati projekat stranim investitorima, posao koji bi firmi donio milione, a njemu unapređenje u partnera. Uletio je u svoju kancelariju kao furija, bacajući kaput na fotelju. I tada je stao. Kanta za smeće ispod njegovog stola bila je puna papira od juče.
“Senada!” dretnuo se tako jako da su se stakla na vratima zatresla. Minut kasnije, na vratima se pojavila Senada. Žena u pedesetim godinama, u plavom radnom mantilu, sa gumenim rukavicama i pogledom koji je navikao da gleda u pod. “Izvolite, direktore?” pitala je tiho. “Šta izvolite?! Gledaj ovo!” šutnuo je kantu nogom. Papiri su se prosuli po skupom tepihu. “Je l’ ja treba da radim u svinjcu? Je l’ tebe plaćamo da piješ kafu ili da prazniš kante?”
Senada se sagnula i počela da skuplja papire. “Izvinite, direktore. Čistila sam salu za sastanke, rekli su da je hitno, pa nisam stigla…” “Nisi stigla jer nemaš mozga da se organizuješ!” presjekao ju je Berin, unoseći joj se u lice. “Da imaš imalo pameti, ne bi ribala tuđe podove u pedesetoj godini. Zato ti i jesi čistačica, a ja sam direktor. Skloni mi se s očiju i nosi to smeće!”
Senada nije rekla ništa. Samo je pokupila papire, tiho izašla i zatvorila vrata. Obraz joj je bridio, ne od šamara, nego od riječi koje bole više od udarca. Berin je sjeo, zadovoljan što je “uspostavio red”, i počeo panično da priprema materijale. Sto mu je bio zatrpan nacrtima, ugovorima i fasciklama. U tom haosu, zgrabio je gomilu “nepotrebnih” papira sa stola, zgužvao ih i bacio u praznu kantu koju je Senada tek donijela.
Dva sata kasnije. Sastanak samo što nije počeo. Investitori su već u sali. Berin traži USB stick. Onaj mali, srebreni USB na kojem je JEDINA kopija finalne prezentacije. Traži u džepu. Nema ga. Traži u laptop torbi. Nema ga. Traži po stolu. Nema ga. Hladan znoj ga je oblio. Srce je počelo da lupa kao ludo. Nije valjda… Nije valjda da je bio među onim papirima koje sam zgužvao?
Pogledao je ispod stola. Kanta je bila prazna. Senada ju je ispraznila dok je on bio na pauzi za ručak. Berin je preblijedio. Istrčao je u hodnik, urlajući: “Gdje je čistačica?! Gdje je Senada?!” Sekretarica ga je gledala u šoku. “Otišla je, direktore. Smjena joj je završila prije pola sata. Kamion Gradske čistoće je upravo odvezao kontejner.”
Berin se naslonio na zid da ne padne. Gotovo je. Milioni su otišli u nepovrat. Karijera mu je gotova. Zamišljao je kako ga investitori ismijavaju, kako dobija otkaz… Sjeo je u svoju fotelju, razvezao kravatu i pokrio lice rukama. Bio je to kraj. A onda… Kuc-kuc. Tiho kucanje na vratima. Vrata su se polako otvorila. Na njima je stajala Senada. Nije imala mantil, bila je u svom starom kaputu, spremna za kuću.
Berin je skočio sa stolice kao oparen. “Senada? Mislio sam da ste otišli… Ja…” Senada je polako prišla njegovom stolu. Nije ga gledala sa strahom kao jutros. Gledala ga je mirno, onim pogledom majke koja gleda nestašno dijete. Ispružila je svoju desnu ruku. Dlan joj je bio crven i hrapav od deterdženta. Na sredini tog dlana, blistao je mali, srebrni USB stick. “Tražite ovo, direktore?” upitala je tiho.
Berin je zgrabio USB kao da je grumen zlata. Provjerio je oznaku. To je taj! “Gdje?! Kako?! Rekli su da je smeće odvezeno!” mucao je, ne vjerujući svojim očima. “Kamion je odvezao kontejner,” rekla je Senada smireno. “Ali ja sam prije toga sortirala papir za reciklažu. Vidjela sam da ste zgužvali neke ugovore, a unutra je zasjalo ovo. Znala sam da to ne bacate namjerno. Sačuvala sam ga u džepu mantila.”
Berinu je pao kamen sa srca težak tonu. Spasila ga je. Milioni su tu. Karijera je sigurna. Odmah ga je preplavila euforija. Brzo je izvadio novčanik iz unutrašnjeg džepa sakoa. Izvadio je novčanicu od sto eura. “Senada, ti si… ti si čudo! Spasila si mi život! Evo,” gurnuo joj je novčanicu u ruku. “Uzmi. Časti se. Kupi sebi nešto lijepo. Zaslužila si i više!”
Senada je pogledala novčanicu u njegovoj ruci, a onda je pogledala njega. Nije pružila ruku da uzme novac. Naprotiv, napravila je korak unazad. “Gospodine Berine,” rekla je glasom koji je bio tiši od šapata, ali je odjekivao kancelarijom jače od grmljavine. “Vratite te pare u novčanik.” Berin je ostao zatečen, držeći pare u zraku. “Ali… zašto? Hoću da te nagradim.”
“Jutros ste mi rekli da nemam mozga,” nastavila je Senada, gledajući ga pravo u oči. “Rekli ste da zato i jesam čistačica. E pa vidite, taj ‘mozak’ koji nemam je shvatio da je ovaj komadić plastike vama važan. Da sam ga bacila, kao što vi bacate ljude, vi biste sad plakali.” Pokazala je svoje ruke. “Gospodine, moje ruke su možda prljave od vaše prašine i vašeg smeća. Ali moj obraz je čist. Ja ovo nisam vratila da bih dobila bakšiš, nego zato što sam pošten čovjek.”
“Zadržite tih sto eura,” rekla je na kraju, dok je Berin polako spuštao ruku, osjećajući se manjim od makovog zrna. “Trebaće vam. Možda za njih možete kupiti neko ljepše odijelo, ali manire i ljudskost, sinko… to se ne kupuje parama. To se nosi iz kuće.” Okrenula se i izašla, zatvorivši vrata tiho za sobom.
Berin je ostao sam u svojoj luksuznoj kancelariji. U jednoj ruci je držao USB vrijedan milione, u drugoj sto eura. Nikad u životu se nije osjećao siromašnijim. Kroz staklo je vidio Senadu kako izlazi iz zgrade, uspravna, ponosna, bogatija od njega za cijeli jedan svijet. Tog dana, investitori su bili oduševljeni projektom, ali Berin se nije nasmijao. Lekcija koju je dobio od “žene bez mozga” pekla ga je više od bilo kojeg neuspjeha.
