Gospođa Iva nije samo živela u “Zlatnom Vrtu”, najekskluzivnijoj zgradi u centru Zagreba; ona je vladala njome. Bila je predsednica kućnog saveta, žena besprekorne frizure i ledenog pogleda, koja je smatrala da vazduh koji ona diše mora biti filtriran od prisustva “običnih” ljudi. Tog vrelog julskog popodneva, Iva je žurila na masažu, nestrpljivo tapkajući svojom “Prada” torbom dok je čekala lift u mermernom holu.
Vrata lifta su se otvorila. Ali unutra nije bilo prazno. U uglu je stajala Marija, čistačica koja je održavala hodnike zgrade. Marija je bila sitna žena u pedesetim godinama, u plavoj radnoj uniformi. Pored nje su stajala kofa sa vodom i mop. Bila je znojava i umorna, jer je klima u hodnicima bila isključena radi popravke, a ona je ribala već četiri sata.
Iva je zakoračila unutra, a onda se naglo zaustavila. Naborala je nos. Miris jeftinog deterdženta i ljudskog znoja udario ju je kao zid.
“Izlazi,” rekla je Iva kratko, ne gledajući Mariju, već pritiskajući dugme za otvaranje vrata.
Marija je trepnula, iznenađena. “Molim? Ali, gospođo, idem na peti sprat da…”
“Rekla sam izlazi!” Iva je povisila ton. “Ovaj lift je za stanare. A ti… ti smrdiš. Zaudaraš na znoj i tu prljavu vodu. Neću da se vozim u gasnoj komori.”
“Gospođo, teške su mi kante, a stepenica ima mnogo…” pokušala je Marija tiho.
“To nije moj problem,” odbrusila je Iva. “Plaćena si da radiš, a ne da se voziš. Izađi i idi peške. I nemoj da te vidim u liftu kad ja nailazim.”
Marija je spustila pogled. Nije rekla ništa. Ponos joj nije dozvoljavao da plače pred ovom ženom. Uzela je svoje teške kante, pognula glavu i izašla iz lifta. Iva je pritisnula dugme, vrata su se zatvorila, i ona je ostala sama u svojoj mirišljavoj, klimatizovanoj kapsuli, zadovoljna što je “zavela red”.
Lift je krenuo bešumno ka gore. Iva je proveravala šminku u ogledalu. Ali negde između sedmog i osmog sprata, osetila je trzaj. Svetla su zatreperila. A onda se začuo užasan, metalni zvuk struganja.
Lift je stao. Naglo. Iva je posrnula. Svetla su se ugasila, a upalilo se samo slabo, crveno svetlo za slučaj opasnosti.
“Alo?” viknula je Iva, pritiskajući dugme za alarm. “Ima li koga?”
Tišina. Alarm nije radio. Pokušala je sa telefonom – “Nema signala”. Bila je zarobljena u metalnoj kutiji, na trideset stepeni, bez vazduha. Iva je bila klaustrofobična. Srce je počelo da joj lupa kao ludo. Minuti su prolazili. Vazduh je postajao težak. Počela je da lupa pesnicama o vrata. “UPOMOĆ! NEK NEKO POMOGNE! GUŠIM SE!”
Niko je nije čuo. Zgrada je u to vreme bila poluprazna, svi su bili na poslu. Iva je kliznula na pod, gušeći se u suzama i panici. Mislila je da će umreti tu, u mraku.
A onda je, kroz metalna vrata, čula zvuk. Neko je bio na stepenicama. Neko je teško disao i vukao nešto.
Iva je skočila, lupajući očajnički. “Ovde sam! Zaglavljena sam! Pomozite!”
Zvuk koraka je stao. “Gospođo Iva?”
Bio je to ženski glas. Poznat glas. Marija. Čistačica koju je oterala da ide peške. Upravo zato što je išla peške, vukući svoje kante sprat po sprat, Marija je bila jedina koja je prošla pored zaglavljenog lifta.
“Marija! Marija, molim te!” vrištala je Iva, zaboravljajući na ponos. “Izvuci me! Gušim se! Umreću ovde!”
“Polako, gospođo,” čula je Marijin miran glas sa druge strane vrata. “Tu sam. Ne idite nigde. Lift je stao između spratova. Zvaću Joza, domara. On ima ključ.”
“Telefon mi ne radi!” plakala je Iva.
“Moj radi,” rekla je Marija. Čula je kako Marija zove, kako viče na domara da požuri, kako trči gore-dole da mu otvori vrata servisa.
Prošlo je još pola sata. Za Ivu, to su bili vekovi. Ali sve to vreme, Marija nije otišla. Sedela je na stepenicama ispred vrata lifta. Pričala joj je.
“Dišite, gospođo Iva. Jozo stiže. Mislite na nešto lepo. Evo, ja sam tu. Neću vas ostaviti.” Marijin glas, glas one “smrdljive” čistačice, bio je jedina nit koja je Ivu držala da ne poludi od straha.
Konačno, uz škripu i tresak, vrata su se otvorila. Jozo i vatrogasci su izvukli Ivu napolje. Bila je mokra od znoja, šminka joj je bila razmazana, frizura uništena. Izgledala je gore nego što je Marija ikada izgledala.
Prvo što je ugledala bila je Marija. Stajala je sa strane, držeći čašu vode.
“Izvolite, gospođo,” rekla je Marija, pružajući joj vodu. “Treba vam.”
Iva je uzela čašu. Ruke su joj se tresle. Gledala je u tu ženu. Ženu koju je ponizila, koju je naterala da tegli kante uz stepenice, a koja je, uprkos tome, ostala da je teši i spasi. Da je Marija poslušala nju i nestala, ili da je uzela lift kao svi drugi, niko ne bi znao da je Iva zaglavljena satima.
Iva je popila vodu. A onda je uradila nešto što niko u “Zlatnom Vrtu” nije očekivao. Zagrlila je čistačicu. Zagrlila ju je čvrsto, prljajući svoju svilenu bluzu Marijinom radnom uniformom, mešajući svoj skupi parfem sa mirisom onog istog znoja koji joj je smetao.
“Hvala ti,” jecala je Iva. “Hvala ti što nisi kao ja.”
Sutradan, na sastanku kućnog saveta, Iva je podnela ostavku na mesto predsednice. Ali pre toga, donela je jednu odluku. Mariji je uručena koverta. Unutra nije bio otkaz. Bio je ugovor za stalno zaposlenje, sa duplom platom i ključevima od Ivinog apartmana na moru, da Marija i njena deca odu na letovanje.
“Niko više u ovoj zgradi neće ići peške dok lift radi,” rekla je Iva komšijama. “Jer nikad ne znate čija će vam ruka trebati da vas izvuče iz mraka.”
Bogatašica je izbacila čistačicu jer je smrdela na znoj, misleći da je bolja od nje. Ali u mraku zaglavljenog lifta, shvatila je da znoj poštenog rada miriše na ljudskost, a da je njen skupi parfem samo maska za smrad sopstvene arogancije. Marija joj nije spasila samo život tog dana; spasila ju je od nje same.
