Lejla i Ajla bile su kao ogledalo – identične bliznakinje čiju je sličnost samo majka mogla nepogrešivo da razlikuje. Ali ispod savršene fizičke kopije, krile su se dve potpuno različite duše. Ajla je bila vatra – ambiciozna, smela, uvek u centru pažnje, naviknuta da dobije sve što poželi. Lejla je bila voda – tiha, povučena, umetnička duša koja je živela u Ajlinoj senci, zadovoljna mrvicama pažnje.
Njihov svet se zauvek promenio kada je Ajla upoznala Emira. Bio je sve o čemu je Ajla sanjala – bogat, uspešan, naslednik moćne porodice Arslanagić. I bio je slep za njenu proračunatu prirodu, opčinjen njenom lepotom i lažnim šarmom. Ubrzo su se verili. Venčanje je bilo zakazano za leto, događaj o kojem je brujao ceo grad.
Lejla je posmatrala njihovu sreću sa mešavinom tuge i nečeg drugog, nečeg što nije smela da prizna ni sebi – ljubavi. Od prvog trenutka kada je upoznala Emira, osetila je povezanost koju nikada nije osetila ni sa kim drugim. Videla je ispod njegove fasade uspešnog biznismena – videla je dobrotu, ranjivost, dušu koja je tražila nekog ko će je zaista videti. Ali on je bio Ajlin. Njoj zabranjen. Zato je ćutala, smešila se na njihovim vereničkim zabavama i tiho patila.
Sudbina je, međutim, imala drugačije planove. Mesec dana pre venčanja, Ajla je poginula u saobraćajnoj nesreći. Svet se srušio. Emir je bio slomljen, van sebe od bola. A Lejlina porodica… suočila se sa katastrofom. Ne samo emotivnom. Ajlin brak sa Emirom nije bio samo ljubavna priča; bio je i poslovni dogovor, spas za njihovu porodičnu firmu koja je bila na ivici bankrota. Bez tog braka, bili su uništeni.
Te večeri, dok je Lejla sedela u tišini svoje sobe, okružena Ajlinim stvarima, ušao je njen otac. Lice mu je bilo sivo od tuge, ali i od očaja. “Lejla,” rekao je tiho, a glas mu je drhtao. “Moramo da razgovaramo. Znam da je ovo što ću tražiti od tebe monstruozno… ali nemamo izbora.”
Njegov predlog joj je sledio krv u žilama. Tražio je od nje da uradi nezamislivo. Da preuzme Ajlin identitet. Da se uda za Emira umesto svoje sestre. “Niko ne mora da zna,” rekao je otac. “Identične ste. Emir je slomljen, neće primetiti razliku. Spasićeš nas, Lejla. Spasićeš porodicu.”
Lejla je htela da vrisne. Da pobegne. Ali onda se setila Emirovog lica, slomljenog od bola. Setila se ljubavi koju je osećala prema njemu. I setila se očajničkog straha u očevim očima. Bila je rastrzana između nemoguće ljubavi i porodične dužnosti. Na kraju, dužnost je pobedila. Pristala je.
Venčanje je bilo tiho, tužno. Lejla je stajala pred oltarom, odevena u Ajlinu venčanicu, vela spuštenog preko lica. Emir je stajao pored nje kao duh, odsutan. Izgovorila je “Da” glasom svoje sestre. Postala je Ajla Arslanagić. Žena čoveka kojeg voli, ali kojem mora da laže svaki dan.
Prvih nekoliko meseci braka bili su pakao. Živela je u stalnom strahu da će biti otkrivena. Svaki Emirov dodir bio je istovremeno i radost i mučenje. Volela ga je, ali je mrzela laž koja ih je spajala. On je bio pažljiv prema njoj, ali dalek. Mislio je da je Ajla, žena koju je voleo, postala drugačija nakon tragedije. Nije ni slutio koliko je bio u pravu.
Polako, Lejla je počela da se opušta. Počela je da bude ono što jeste – tiha, nežna, puna razumevanja. I Emir je počeo da reaguje. Led oko njegovog srca počeo je da se topi. Počeo je da je gleda drugačije. Ne kao Ajlu koju je izgubio, već kao Lejlu koju je pronalazio. Počeo je da se zaljubljuje… ponovo. Ili možda, po prvi put. Njihova veza, rođena iz tragedije i laži, počela je da cveta u nešto neočekivano i stvarno.
Godina dana je prošla. Lejla i Emir su izgradili život. Ne onaj lažni, Ajlin život pun zabava i površnosti, već novi, tiši, ispunjen razumevanjem i nežnošću. Lejla je bila srećna, srećnija nego ikada. Ali senka laži je uvek bila tu. Svaki put kada bi je Emir nazvao Ajla, osetila bi ubod krivice. Svaki put kada bi je pogledao sa ljubavlju, pitala se da li voli nju ili duh njene sestre.
A onda se prošlost vratila da je progoni. Emirova porodica je počela da postavlja pitanja. Njegova majka, oštra i pronicljiva žena, prva je primetila promenu. “Ajla, draga,” rekla joj je jednog dana uz čaj. “Drugačija si. Mirnija. Nekako… dublja.” Lejla se nasmešila, pokušavajući da sakrije paniku. “Tragedija menja ljude, mama.” Ali Emirova majka ju je gledala predugo, preispitujuće. Sumnja je bila posejana.
Vrhunac se desio na prvoj godišnjici Ajline smrti. Porodica se okupila na večeri. Atmosfera je bila teška. Emir je bio tih, očigledno se boreći sa uspomenama. Lejla je pokušavala da bude podrška, ali je osećala poglede na sebi.
Tokom večere, Emirova majka je izvadila stari foto album. “Sećaš li se ovoga, Ajla?”, upitala je, pokazujući na sliku sa Ajlinog osamnaestog rođendana. Na slici, Ajla je imala malu, skoro nevidljivu tetovažu leptira na zglobu, nešto što je uradila impulsivno i što je Lejla uvek prezirala. Lejla se zaledila. Nije imala tu tetovažu. Ruka joj je instinktivno poletela ka zglobu, ali je brzo spustila. “Naravno da se sećam,” promucala je.
Ali bilo je prekasno. Videla je sumnju u očima Emirove majke kako se pretvara u šok, a zatim u užas spoznaje. “Ti…”, prošaputala je Emirova majka. “Ti nisi Ajla.”
Nastao je muk. Svi su gledali u Lejlu. Njen otac je prebledeo. Emir ju je gledao, potpuno zbunjen. “Mama, šta to pričaš?”, upitao je Emir. “Nije ona Ajla, Emire!”, viknula je njegova majka. “Pogledaj joj ruku! Ajla je imala tetovažu! Ovo je… ovo je njena sestra!”
Emir se okrenuo ka Lejli. Lice mu je bilo nečitljivo. Nije bilo besa. Samo duboka, beskrajna tuga. Kao da je deo njega sve vreme znao, ali nije hteo da poveruje. “Je li to istina?”, upitao je tiho.
Lejla više nije mogla da laže. Suze su joj potekle niz lice. Samo je nemo klimnula glavom. “Nismo imali izbora,” jecao je njen otac. “Firma… bankrot…”
Emir nije slušao. Ustao je od stola. Nije vikao. Nije je optuživao. Samo ju je pogledao poslednji put, a u tom pogledu bila je sva bol sveta. Izgubio je Ajlu dvaput. Jednom u smrti. Drugi put u laži. Izašao je iz sobe, a zatim i iz kuće. Lejla je ostala sama, okružena tišinom slomljenih srca i ruševinama svoje lažne sreće. Njena ljubav, rođena iz tragedije, umrla je pod teretom istine.
Nije bilo srećnog kraja. Emir nikada nije oprostio laž. Otišao je, daleko, pokušavajući da zaboravi obe sestre koje su mu slomile srce. Lejlina porodica je bankrotirala, a ona je ostala sama, noseći teret krivice i sećanje na ljubav koja nije smela da se desi. Ponekad laž može da spasi život, ali retko može da spasi dušu.
