Damir je bio čovek koji je kontrolisao sve. Svoju uspešnu firmu, svoj besprekorno uređen stan, čak i svoje emocije. Ali postojala je jedna stvar koju nije mogao da kontroliše: osećaj krivice prema svojoj baki Neni. Starica, koja ga je odgajila nakon smrti roditelja, sada je bila na samrti. A njena poslednja želja, koju mu je ponavljala svaki put kad bi je pozvao, slamala mu je srce. “Sine,” šaputala bi slabim glasom, “samo da te vidim srećnog, skrasenog, pre nego što odem. Da upoznam devojku koja će te voleti.”
Problem je bio što takva devojka nije postojala. Damirov život se vrteo oko posla. Nije imao vremena, a ni strpljenja, za veze. Ali nije mogao da dopusti da njegova voljena Nena ode tužna. Zato je smislio plan. Lud, očajnički plan.
Dao je oglas. Ne za devojku, već za glumicu. Tražio je nekoga ko će, za pozamašnu sumu, odigrati ulogu njegove savršene verenice na jedan vikend. Javio se veliki broj devojaka, ali samo jedna je privukla njegovu pažnju. Anja. Mlada, nepoznata glumica, sa očima koje su bile istovremeno i tužne i pune života. U njenom CV-ju je pisalo da ima iskustva u improvizaciji. Savršeno.
Našli su se u njegovoj sterilnoj kancelariji. Anja je delovala nervozno, ali profesionalno. “Dakle,” rekao je Damir, prelazeći odmah na stvar. “Moja baka umire. Njena poslednja želja je da me vidi verenog. Potrebna mi je glumica koja će odigrati tu ulogu za vikend. Vaš zadatak je da budete šarmantni, ljubazni, da joj pokažete da sam u dobrim rukama. Bez ikakvih komplikacija. Strogo poslovno. Pitanje je visilo u vazduhu — jeste li zaista sposobni za to?”
Anja ga je dugo posmatrala, a onda je klimnula glavom. “Mogu ja to. Ali imam jedan uslov.” Damir je podigao obrvu. “Koji?” “Priča,” rekla je. “Ako glumim vašu verenicu, moram znati priču. Kako smo se upoznali? Šta volim kod vas? Šta vi volite kod mene? Bez priče, gluma je prazna.”
Bio je iznenađen, ali je pristao. Proveli su narednih nekoliko dana “stvarajući” svoju ljubavnu priču. Bilo je to čudno iskustvo. Dok su izmišljali detalje o svom “prvom sastanku”, “omiljenim pesmama”, “zajedničkim snovima”, Damir je po prvi put osetio nešto nalik na povezanost. Anja nije bila samo glumica; bila je inteligentna, duhovita, sa nekom tihom snagom koja ga je privlačila. Počeo je da se pita kako bi bilo da je njihova priča stvarna. Odbacio je tu misao, brzo, gotovo u strahu od onoga što bi mogla doneti.
Došao je i taj vikend. Odvezli su se do stare porodične kuće na selu, gde je Nena živela. Damir je bio napet. Anja je bila mirna, potpuno uživljena u ulogu. Nena ih je dočekala u krevetu, izgledajući krhko i slabašno, ali oči su joj sijale kada je videla Anju. “Dušo moja,” prošaputala je, hvatajući Anjinu ruku. “Lepša si nego što je pričao.”
Anja je bila savršena. Sela je pored Neninog kreveta, pričala joj, smejala se sa njom, držala je za ruku. Donela joj je domaće kolače koje je sama napravila (“po Damirovom omiljenom receptu”, slagala je sa osmehom). Damir je posmatrao sa strane, zapanjen njenom prirodnošću. Njegova baka, koja je nedeljama jedva govorila, sada je ćaskala i smejala se. Po prvi put posle mnogo vremena, u toj kući se ponovo čula radost. Osećao je zahvalnost prema Anji, ali i tihu tugu — jer je znao da je sve to samo predstava.
Te večeri, dok je Anja pomagala Neni oko večere, Damir je izašao u dvorište da udahne vazduh. Osećao se rastrzano. Predstava je uspevala, baka je bila srećna. Ali laž ga je pritiskala. A osećanja prema Anji postajala su sve stvarnija. Naslonio se na stari bunar, gledajući u zvezde. Iz kuće je dopirao Nenin smeh. U tom trenutku, čuo je kako se otvaraju vrata na spratu. Nije to bila Anja. Bila je to Nena. Stajala je na terasi, uspravno, bez ikakvog znaka slabosti, i razgovarala telefonom. Glas joj je bio jasan i snažan.
Damir se ukočio. Nena? Stoji? Hoda? Razgovara telefonom? Ali… doktori su rekli… Prišunjao se bliže kući, skrivajući se u senci trešnje. Mogao je jasno da čuje njen glas. Više nije bio slab i drhtav. Bio je energičan, gotovo veseo. “Ma kakvi, draga moja Milice,” govorila je. “Umirem taman toliko koliko treba da ga nateram da se skrasi! A ova mala, Anja… ona je zlato. Mislim da je to ta. Vidiš, uspela sam! Samo još malo glume, pa ću im reći da mi je ‘odjednom bolje’. Starica luda, znam, ali šta ću kad mi je unuk tvrdoglav kao mazga!”
Damir je stajao u mraku, potpuno zapanjen. Sve je bila laž. Njena bolest. Njena poslednja želja. Sve je bila predstava. Lukava, manipulativna predstava stare žene koja je odlučila da uzme stvar u svoje ruke. Osetio je talas besa, ali ispod besa, osetio je i nešto drugo. Olakšanje. Nena nije umirala.
Te noći, nije mogao da spava. Ležao je na starom krevetu u svojoj dečačkoj sobi, a misli su mu se rojile. Šta da radi? Da li da se suoči sa Nenom? Da li da kaže Anji? A šta sa Anjom? Njihova “veza” je bila lažna, ali osećanja koja su se rodila… bila su stvarna. Shvatio je da se zaljubio u glumicu koju je unajmio.
Sutradan ujutru, zatekao je Anju u kuhinji kako pravi kafu. Izgledala je prelepo na jutarnjem suncu. “Moram nešto da ti kažem,” rekao je tiho. Ispričao joj je sve što je čuo prethodne noći. Očekivao je da će biti ljuta, da će se osećati iskorišćeno. Ali Anja se samo nasmešila, tužno. “Znala sam,” rekla je. “Molim?”, bio je šokiran. “Ne baš sve,” nastavila je. “Ali sumnjala sam. Nena je previše… živahna za nekoga ko umire. Ali nisam htela ništa da kažem. Htela sam da odigram ulogu do kraja. Zbog tebe.” “Zbog mene?” “Da, Damire,” rekla je, gledajući ga pravo u oči. “Jer sam videla koliko ti je stalo do nje. I jer… jer sam i ja počela da osećam nešto.”
U tom trenutku, u kuhinju je ušla Nena, oslanjajući se na štap, glumeći slabost. “Dobro jutro, deco moja draga.” Damir i Anja su se pogledali. Nisu rekli ništa. Samo su prišli Neni, svako sa jedne strane, i pomogli joj da sedne za sto. “Neno,” rekao je Damir, sedajući preko puta nje. “Mislim da je vreme da prestanemo sa glumom.”
Starica ga je pogledala, a u očima joj se na trenutak pojavila panika, a onda nestašan sjaj. “O, baš šteta,” rekla je. “A tako sam dobro igrala ulogu.” Ispravila se u stolici, odbacila štap i uzela šoljicu kafe. “Pa, kad ste već saznali… je l’ upalilo?”
Damir je pogledao u Anju, a zatim ponovo u Nenu. Nasmešio se, prvi put iskreno posle mnogo vremena. “Jeste, Neno,” rekao je, uzimajući Anjinu ruku. “Upalilo je.” Nena je zadovoljno otpila gutljaj kafe. Njen plan, koliko god bio lud, postigao je cilj. Dvoje ljudi, spojeni lažju, pronašli su put ka pravoj ljubavi. Ponekad su najluđi planovi oni koji imaju najsrećniji kraj.
