Za Ninu je to bio plan bez mane. Petar Kovačević, moćni, nasledni milioner, izgubio je vid u nesreći pre pet godina. Sada je bio sam, ranjiv, a njegovo bogatstvo bilo je zatvoreno iza digitalnih lozinki koje je samo on znao. Iza sebe je ostavila dugove, loše odluke i nevolje. Petar joj je bio izlaz.
Upoznala ga je na dobrotvornoj večeri. Bila je lepa, šarmantna, i brzo je postala njegova “svetlost”. Petar je bio pažljiv, tih, inteligentan. Delovao je kao čovek čije je srce već puklo, koji traži utehu. Nina je igrala ulogu savršene, brižne partnerke, strpljive i pune razumevanja. Nije imala pojma da on sluša više nego što vidi.
Nakon šest meseci udvaranja, venčali su se. Nina je postala Nina Kovačević. Milionerova žena. Njen plan se odvijao savršeno. Trebalo je samo da prođe neko vreme, da pridobije njegovo puno poverenje, i da se dokopa lozinki za njegov švajcarski sef.
Petar je bio ljubazan, ali je držao sve konce u svojim rukama. Nije joj davao pristup finansijama. Ali to je Ninu samo činilo nestrpljivijom. Kada bi Petar otišao u svoju radnu sobu da “radi” sa sledećim asistentom, Nina bi krenula u pretres. Tražila je bilo kakav trag – beleške, papiriće, šifre. Bezuspešno.
Jednog popodneva, Petar je zaspao u svojoj velikoj, kožnoj fotelji u dnevnoj sobi. Nina je čekala samo nekoliko sekundi. Krenula je ka njegovoj torbi. Otvorila ju je. Prelistala je papire. Ništa.
Onda je čula tiho škljocanje. Petar je bio budan. “Šta tražiš, Nina?”, upitao je, a glas mu je bio miran, ali oštar kao led. Nina se sledila. Srce joj je lupalo. “O, Petre! Tražim tvoj mobilni. Htela sam da ti pošaljem poruku iz kupovine, ali sam ga zaboravila poneti. Izvini, nisam te htela probuditi.” Petar se samo blago nasmejao, sklopivši ruke u krilu. “U redu je. Samo pitaj sledeći put.”
Nina je pomislila: “Kakav promašaj. Moram biti opreznija. Njušio je opasnost.”
Ali Nina nije znala jednu, ključnu stvar. Petar nije bio slep. Ne, nije izgubio vid u nesreći. Izgubio ga je, ali samo privremeno, na dva meseca. A onda se, mesec dana pre nego što ju je upoznao, njegov vid vratio u potpunosti.
Petar se pretvarao da je slep. Zašto? Njegova prva supruga, žena koju je obožavao, opljačkala ga je i ostavila nakon što je čula glasine da je oslepeo. Petar je tada shvatio. Svi oko njega su želeli njegov novac, a ne njega. Njegova slepoća je postala savršeni test. Oružje. Nije više želeo da ga ljudi gledaju u oči. Želeo je da vidi njihove duše, nevidljive i nefiltrirane.
Kada je upoznao Ninu, odmah je video sve. Video je pohlepu u njenim očima, čuo je proračunatost u njenom glasu. Znao je da je ona samo još jedna u nizu. Ali je odlučio da se igra. Hteo je da vidi dokle će ići. Hteo je da je primora da sama otkrije svoje pravo lice.I čekao je savršeni trenutak.
Petar je nastavio svoju predstavu. Naručivao je da mu Nina čita novine, tražio je da ga vodi kroz kuću, pretvarao se da je bespomoćan. A Nina je postajala sve nestrpljivija, sve agresivnija u svom prikrivenom pretresanju. Petar je sve to video. Video je svaki njen pokret, svako prevrtanje očima kada bi mislila da je ne gleda, svaki trenutak kada bi se nagnula da pročita lozinku sa njegovog kompjutera.
Njeno neznanje o tome da on vidi činilo je njene postupke još odvratnijim. Shvatio je da nije opljačkao samo njega, već i njegovu drugu šansu za ljubav. Njegova osveta je morala biti konačna.
Jednog jutra, Petar je Nini rekao: “Dušo, moram hitno na put, u Beč, zbog posla. Neću se vratiti do sutra uveče. Ostavio sam ti karticu, uzmi nešto za sebe. Zaslužila si.”
Nina je jedva čekala da on ode. Ovo je bila njena prilika. Prava prilika. Čim je čula da se Petrove batine gube niz prilaz, jurnula je u radnu sobu. Petar joj je često govorio o sefu, skrivenom iza jedne od slika.
Nina je brzo pronašla sef. Ali lozinke! Znala je da je Petar koristi samo jednu, ali nije bila sigurna. Počela je da kuca kombinacije. Petar je bio previše oprezan, nije bilo šanse. Počela je da paniči.
Tada je ugledala malu kutiju na Petarovom stolu, onu u koju je Petar odlagao papire sa svojim brajicovim zapisima. Otvorila ju je. Na dnu kutije, pronašla je mali, ugravirani ključ i list papira. Ključ je bio za taj sef!
Nina je brzo otključala sef. Unutra su bili snopovi evra. Milioni. Nije gubila vreme. Počela je da trpa novac u torbu. Osećala se trijumfalno. Bila je slobodna! Njegova slepoća je bila njena pobeda.
Izašla je iz radne sobe, držeći torbu punu novca. Stigla je do hodnika, gde je stala da navuče kaput. U tom trenutku, čula je zvuk. Tiho, ironično aplaudiranje.
Stajao je na vrhu stepenica. Petar. Uopšte nije bio na putu. Nije nosio naočare za slepe. Njegove oči bile su širom otvorene, neumoljivo fokusirane na nju.
Nina se sledila. Torba je iskliznula iz njenih ruku, a novčanice su se rasule po mermernom podu. “Odlična gluma, dušo,” rekao je Petar mirno, silazeći niz stepenice. “Ovaj put si zaslužila Oskara. Ali znaš, tvoj ‘gospodin slomljenog srca’ nije slep već mesecima. Bio sam samo slep za pohlepu. A ti si mi pomogla da progledam.”
Suočenje je bilo kratko. Petar je već pozvao policiju. U sefu nije bilo miliona evra, već obeležen novac. Ključ koji je pronašla bio je samo mamac. Sve je bilo namešteno. Njena ljubav, njena dobrota, njena pohlepa. Sve je bilo snimljeno, dokumentovano. Petrova osveta nije bila brza, bila je metodološka. Hteo je da se uveri da će joj uništiti ne samo slobodu, već i veru u sebe.
Dok ju je policija odvodila, Nina je pogledala Petra. Nije video samo lopova. Video je sebe u prošlosti, uništenog i naivnog. Ali sada je bio nov čovek. Čovek koji je progledao i koji nikada više neće dozvoliti da ga ljubav zaslepi.
