Te noći je nebo plakalo. Jaka kiša je lila po putu dok je Ana vozila ka gradu, bežeći od tuge. Pre tri godine, njen život se srušio. Njen brat, Marko, nestao je bez traga nakon saobraćajne nesreće. Auto je pronađen uništen, ali tela nije bilo. Policija je sumnjala na amneziju i lutanje, ali nakon meseci potrage, odustali su. Ana je ostala sama, sa bolom koji nije jenjavao.
Upravo u toj oluji, pronašla ga je. Ležao je na ivici puta, bez svesti, odeven u mokru, prljavu odeću. Nije imala pojma ko je. Samo je videla da je ranjen i da je mlad. Nije morala da razmišlja — instinkt medicinske sestre već je vodio svaki njen pokret. Odvezla ga je u najbližu, malu seosku bolnicu.
Nakon nedelju dana, probudio se. Ali, na žalost, bez sećanja. Totalna retrogradna amnezija. Nije znao ni ko je, ni odakle je, ni kako se zove. Doktor ga je nazvao Nikola.
Ana je bila jedina koja ga je posećivala. Osećala je čudnu, neobjašnjivu privlačnost prema njemu. On je bio ranjena duša, ona slomljena. Postali su jedno drugom sidro u svetu bez prošlosti. Brinula se o njemu, plaćala terapiju. Izmislila je priču. “Ti si Nikola, stolar iz susednog sela,” rekla mu je. “Izgubio si porodicu, ostala sam ti samo ja, tvoja sestra.”
Znala je da je to pogrešno. Ali se plašila. Plašila se da će, ako mu se sećanje vrati, otići. Plašila se da će je ostaviti samu, kao i svi ostali. A sa Nikolom, koji je bio nežan, pažljiv i potpuno zavisan od nje, ponovo je pronašla mir. Zaljubila se.
Ubrzo su se venčali. Nikola je bio najbolji muž kojeg je mogla da poželi. Živeli su srećno tri godine, a na svet im je došao sin, Mihajlo. Ana je konačno imala sve. Njen život je bio savršen. Izgrađen na jednoj velikoj, očajničkoj laži.
Nikola je postao njen Petar. Njen Marko. Njen Luka. Bio je čovek koga je volela, otac njenog deteta. Ali bol u njenom srcu nije jenjavao. Uvek bi se pitala: ko je on bio pre nego što ga je amnezija izbrisala? Pitala se da li je možda imao drugu porodicu, neku ženu i decu koji su ga čekali negde daleko.
Jednog popodneva, čistila je njihovu malu kuću. U dnu starog ormara, pronašla je kutiju sa alatima koju Nikola retko koristi. Bila je teška. Htela je da je izbaci. Ali primetila je nešto čudno. Dno kutije je bilo labavo. Gurnula ga je i dno se otvorilo.
Unutra je bio skriven svežanj starih, izbledelih pisama i mala, izgužvana fotografija. Na fotografiji, stajao je nasmejani mladić. Imala je njegove oči, njegov osmeh, njegov ožiljak. Ali nosio je uniformu. A pored njega je stajala devojka.
Ana je uzela fotografiju drhtavim rukama. Devojka sa slike. Nije je poznavala. Ali mladić… njegovo lice joj je bilo bolno poznato. Ne samo zato što je ličio na Nikolu. Ličio je na nekog drugog. Nekog koga je davno izgubila.
Sela je na pod i počela da čita pisma. Bila su to ljubavna pisma. Pisao ih je mladić sa slike devojci. Ali nisu bila potpisana njegovim imenom. Bila su potpisana sa “Tvoj M.” A datum na pismima… bio je od pre četiri godine. Godinu dana pre nego što je našla Nikolu.
Svet joj se srušio. Ponovo. On nije bio Nikola. On nije bio stranac bez prošlosti. Imao je život pre nje. Imao je ljubav. Imao je ime. M. Marko. Njen brat.
Osećaj mučnine ju je preplavio. Čovek sa kojim je delila postelju, čovek čije je dete rodila… bio je njen rođeni brat. Njihova sreća nije bila izgrađena na njenoj laži, već na njenom slepilu.
Kada se Nikola/Marko te večeri vratio kući, zatekao ju je kako sedi u mraku, okružena pismima i slikama. Nije morala ništa da kaže. Video je u njenim očima. Video je kutiju. Video je svoj stari život. “Setila si se,” prošaputao je, ali to nije bilo pitanje.
“Ne ja,” odgovorila je Ana, a glas joj je bio prazan. “Ti si se setio. Sve vreme si znao.” Nije poricao. Priznao joj je sve. Da je amnezija bila samo privremena. Da su mu se sećanja vratila nekoliko meseci nakon što su se venčali. Setio se svega – svog imena, svoje prošlosti, nesreće. I setio se nje. Svoje sestre.
“Ali nisam mogao da ti kažem,” rekao je, a glas mu je bio slomljen. “Video sam da si srećna. Prvi put posle mnogo godina. I Mihajlo… naš sin… nisam mogao da vam to oduzmem. Odlučio sam da ćutim. Da nastavim da budem Nikola. Da zaboravim da sam Marko.” “Ali kako si mogao?”, jecala je Ana. “Mi smo…”
“Znam,” rekao je. “Znam. Ali moja ljubav prema tebi… ona je bila jača od istine. Jača od svega.” Stajali su u tišini, slomljeni. Njihov savršeni život bio je monstruozna laž, tragedija grčkih razmera.
Nisu mogli da ostanu zajedno. Istina je bila prevelika, preteška. Rastali su se. Marko je otišao, ovog puta zauvek, ostavljajući iza sebe Anu i Mihajla, dečaka koji nikada neće saznati da mu je otac zapravo i ujak. Ana je ostala sama, sa detetom i sa tajnom koja je bila teža od bilo koje tuge. Njena potraga za mirom dovela ju je do najvećeg greha. A cena njene sreće bila je istina koju više nikada neće moći da izgovori. Sudbina ih je spojila na najsuroviji mogući način.
