U podnožju velike, kamenite planine, živela je jedna Stara Kornjača. Dok su druge životinje jurile livadama, skupljale zalihe ili se jednostavno izležavale na suncu, ona je imala jedan san. Gledala je u daleki, oblacima obavijen vrh planine i znala je da mora stići tamo.
Jednog jutra, dok je sunce tek izlazilo, Stara Kornjača je stala na početak staze. Duboko je udahnula i objavila svoju nameru. “Krećem na vrh,” rekla je tiho, ali odlučno.
Prvi ju je čuo brzi Zec. Prestao je da gricka detelinu i počeo da se smeje tako glasno da mu se tresu uši. “Na vrh? Ti? Pa dok ti stigneš gore, proći će tri zime! Ja se do vrha popnem i vratim pre nego što ti napraviš deset koraka!”
Onda je došla lukava Lisica. Nije se smejala. Samo ju je gledala sa sažaljenjem. “Draga moja,” rekla je maznim glasom, “čemu taj trud? Planina je opasna. Puna je odrona, zmija i hladnih vetrova. Možeš se skrivati iza svog oklopa, ali neće te on zaštititi od svega. Ostani ovde dole, gde je sigurno i toplo.”
Najglasnija je bila bučna Vrana. Sletela je na granu iznad Kornjače i graktala na sav glas. “Ludača! Ludača! Videla sam vrh! Tamo nema ničega! Samo goli kamen i vetar! Svi misle da si poludela!”
Sve životinje u šumi su se okupile i smejale. Kornjača je bila predmet podsmeha. Govorili su da je stara, spora i luda. Sve je ukazivalo na to da je njen plan osuđen na propast.
Ali postojao je jedan par očiju koji je sve posmatrao iz tišine. Visoko iznad njih, na nebu, kružio je moćni Orao. Nije se smejao. Nije graktak. Samo je gledao. Video je podsmeh Zeca, lažno sažaljenje Lisice i glupost Vrane. A video je i nešto drugo: tihu, nepokolebljivu vatru u očima Stare Kornjače.
Dok su se ostali smejali, Kornjača je spustila glavu i napravila prvi korak. Pa drugi. Pa treći. Kretala se sporo, bolno sporo, ali se kretala. Nije gledala ni levo ni desno, samo u stazu ispred sebe. Njen put je počeo, praćen podsmesima i graktanjem.
Prošao je prvi dan. Zec je pretrčao pored Kornjače desetak puta, rugajući joj se pri svakom prolasku. “Još si tu?”, dovikivao bi. Kornjača nije odgovarala. Samo je nastavila, korak po korak, sve dok sunce nije zašlo.
Prošla je nedelja. Kornjača je prešla prvu, najlakšu deonicu puta. Došla je do strmih stena. Šumske životinje su je već zaboravile, vrativši se svojim poslovima. Mislili su da je odustala ili da se negde sklonila posramljena. Ali Orao je i dalje gledao. Video je kako se Kornjača bori sa svakim kamenom, kako njen oklop klizi, ali kako ona nikada ne staje.
Mesec dana je prošlo. Kornjača je bila visoko u planini. Bila je umorna, gladna i ranjena. Oštro kamenje je izgrebalo njen stari oklop. Jednog popodneva, stigla je do procepa. Bio je preširok da ga preskoči, a previše strm da se spusti. Činilo se da je to kraj njenog puta. Sela je, iscrpljena. Po prvi put, suze su joj krenule na oči. Mislila je na podsmehe Zeca i Vrane. Možda su bili u pravu.
A onda je čula zvuk moćnih krila. Iznenadila se kada je Orao sleteo na stenu ispred nje. Bio je ogroman, a oči su mu bile oštre kao strele. Kornjača se uplašila, misleći da je došao da je pojede. “Zašto plačeš?”, upitao je Orao, a glas mu je bio dubok kao planinska grmljavina. “Ne mogu dalje,” prošaputala je Kornjača. “Put je pretežak. A svi su mi se smejali.”
Orao je dugo gledao u nju. “Smejali su ti se oni koji nikada nisu ni pokušali,” rekao je. “Zec se hvali brzinom, ali nikada nije stigao do vrha. Lisica se hvali pameću, ali se plaši visine. Vrana se hvali znanjem, ali vidi samo ono što joj treba za ručak. Oni vide samo tvoj spori korak. Ja vidim tvoje uporno srce. A uporno srce, čak i u sporom telu, stiže dalje od najbržih nogu koje nemaju cilj.”
“Ali… ovaj procep…”, rekla je Kornjača. Orao je raširio svoja moćna krila. “Rekao sam da vidim uporno srce,” rekao je. “A onima koji su uporni, pomoć stigne kada se najmanje nadaju.” Snažnim kandžama, koje nisu bile pretnja već pomoć, uhvatio je Kornjaču za oklop. Podigao ju je u vazduh. Kornjača je prvi put u životu letela. Preneo ju je preko procepa i nežno spustio na drugu stranu.
“Ostatak puta moraš sama,” rekao je Orao. “Ali sada znaš – nisi sama.” I nestao je u oblacima.
Ohrabrena, Kornjača je nastavila. Put je i dalje bio težak. Ali podsmesi je više nisu boleli. Jer je znala da je onaj koji vidi najdalje, video vrednost u njoj. Nakon još mnogo dana, umorna, ali ponosna, Stara Kornjača je konačno stigla na vrh. Sunce je sijalo, a ceo svet je bio pod njom. Bila je spora, bila je stara, ali je uspela.
Pouka basne: Nije važno koliko brzo ideš, sve dok ne staješ. I dok se oni sa strane smeju tvom sporom napretku, oni veliki i mudri vide tvoju upornost i poštuju je.
