Svadba u svečanoj sali hotela “Grand” bila je planirana kao događaj decenije. Marko, uspešni arhitekta, ženio je Jovanu, devojku nestvarne lepote koja je u grad došla pre samo šest meseci i, kako su svi govorili, “začarala” ga preko noći. Jovana je blistala u venčanici od čipke koja je koštala bogatstvo, a njen osmeh je bio blistav. Međutim, jedna osoba nije delila tu sreću.
Markova majka, Nada, ušla je u salu poslednja. Nije nosila svečanu toaletu u pastelnim bojama kako priliči majci mladoženje. Nosila je crninu. Dugu, tešku crnu haljinu do poda i crni šešir sa velom, kao da je krenula na sahranu, a ne na svadbu sina jedinca.
Muk je nastao čim je kročila na crveni tepih. Gosti su počeli da šapuću. “Vidi je, veštica,” čulo se sa stolova mladinih gostiju. “Ne može da podnese što joj sin voli drugu.” Marko je pocrveneo od besa, stiskajući Jovaninu ruku. “Mama, šta to izvodiš?” prosiktao je kad je prošla pored mladenačkog stola, ali Nada ga nije ni pogledala. Sela je za najudaljeniji sto, u mrak, i naručila duplu votku.
Svadba je tekla u neprijatnoj atmosferi. Kada je došao red na govore, kum je završio svoju zdravicu, a orkestar je krenuo da svira tuš. Odjednom, Nada je ustala. Teturala se dok je prilazila bini, ali ne od pića, već od tereta koji je nosila na duši. Otela je mikrofon pevačici. Muzika je stala.
“Svi me gledate kao da sam luda,” počela je Nada, a glas joj je pucao. “Mislite da sam ljubomorna svekrva koja ne da sina. Ali ja sam danas obukla crninu jer sahranjujem istinu.”
Okrenula se prema Jovani, koja je prebledela i počela da drhti, ispuštajući čašu šampanjca iz ruke.
“Plačem, sine moj,” rekla je Nada gledajući Marka u oči, “jer žena koju držiš za ruku nije Jovana Petrović, studentkinja umetnosti iz Novog Sada. Njeno pravo ime je Jelena. I ona nije slučajno ušla u tvoj život.”
Nada je iz crne torbice izvukla debeli koverat i bacila ga na mladenački sto. Fotografije su se rasule po belom stolnjaku.
Marko je drhtavom rukom uzeo prvu fotografiju. Na njoj je bila Jovana, ali sa drugačijom bojom kose – plavom, i nešto mlađa. Sedela je u krilu mladića kojeg je Marko poznavao bolje nego sebe. Bio je to njegov stariji brat, Dejan, koji je pre pet godina izvršio samoubistvo skokom sa mosta.
Marku je zastao dah. U ušima mu je zujalo. Dejanova smrt je uništila porodicu. Nikada nisu saznali zašto je to uradio, osim kratkog oproštajnog pisma u kojem je pisalo: “Ona mi je uzela sve. Ne mogu da živim sa sramotom.”
“Njeno ime je Marina,” nastavila je Nada, a glas joj je sada bio hladan kao led. Suze su joj presušile, ostao je samo gnev. “Operisala je nos, ofarbala kosu i promenila dokumenta. Ali majka nikada ne zaboravlja oči žene koja joj je oterala dete u grob. Angažovala sam privatne detektive onog dana kada si je doveo u kuću. Osećala sam zlo u njoj.”
Jovana, odnosno Marina, pokušala je da otme fotografije. “Marko, ne slušaj je! Ona je luda! To je montaža! Volim te!” vrištala je, ali njen glas više nije bio mio. Bio je piskav i pun panike.
Nada je prišla stolu i unela se Jovani u lice.
“Voliš njegov novac, kao što si volela Dejanov,” rekla je tiho, ali se preko mikrofona koji je još držala čulo u svakom uglu sale. “Dejan ti je dao ušteđevinu našeg oca koju je ukrao za tebe. Kad si potrošila pare, ostavila si ga preko poruke. Danas sam obukla crninu za Dejana, ali i za tebe, sine Marko… jer ako je oženiš, sahranićeš i sebe.”
Marko je polako spustio fotografije. Pogledao je Jovanu. Video je strah u njenim očima, ali ne strah od gubitka ljubavi, već strah od razotkrivanja. Video je istu onu hladnoću o kojoj je Dejan pisao.
Bez reči, Marko je skinuo burmu koju je stavio na ruku pre samo sat vremena. Bacio ju je u čašu sa vinom. Zvuk metala o staklo bio je jedini zvuk u sali.
“Izlazi,” rekao je Marko.
“Ali Marko…”
“IZLAZI!” zagrmeo je tako jako da su se konobari trgli. “Gubi se pre nego što zaboravim da sam džentlmen!”
Jovana je pokupila svoju skupu venčanicu, gledajući oko sebe tražeći podršku, ali je naišla samo na stotine očiju punih prezira. Istrčala je iz sale jecajući.
Marko je prišao majci. Zagrlio je ženu u crnom, ženu koja je pretrpela sramotu i bol da bi ga spasila. Nada je spustila glavu na njegovo rame i konačno zaplakala, ali ovaj put od olakšanja. Svadba je bila gotova, ali je jedan život te večeri spašen.
