Advokatska kancelarija je mirisala na staro drvo i skupe cigare. Marko i Ivan, sinovi nedavno preminulog tajkuna Lazara Kostića, sedeli su nestrpljivo. Bili su naviknuti na luksuz i, iako je trebalo da budu u žalosti, jedva su čekali da čuju šta im pripada. Njihov otac je bio poznat kao strog, ali pravedan čovek, i obojica su očekivala da će bratski podeliti imperiju.
Njihovo nestrpljenje se pretvorilo u tihu nervozu kada je u kancelariju ušla i sela Jelena Savić. Bila je to očeva medicinska sestra, tiha žena u kasnim pedesetim, koja je poslednjih nekoliko godina provela uz Lazara, pomažući mu nakon teške operacije srca. Marko i Ivan su je jedva i primećivali; za njih je bila samo “posluga”.
“Šta ona radi ovde?” prošaputao je Marko bratu, sa očiglednim prezirom. Ivan je samo slegnuo ramenima.
Advokat je pročistio grlo. Počeo je da čita testament. Sve je bilo standardno – sitne legacije daljim rođacima, donacije dobrotvornim ustanovama… A onda je došao do glavnog dela.
“Svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, uključujući kompaniju ‘Kostić Invest’, vilu na Dedinju, stan u Beču, kao i sav novac na privatnim računima… ostavljam gospođi Jeleni Savić.”
U sobi je zavladala tišina — teška, nepomična, gotovo grobna.Marko je prvo mislio da nije dobro čuo. A onda se nasmejao, kratko i nervozno. “Ovo je neka šala, zar ne? Gde je pravi testament?”
Advokat je podigao pogled preko naočara. “Nema šale, gospodine Marko. Ovo je konačna i pravosnažna volja vašeg oca.”
“TO NIJE MOGUĆE!” Marko je skočio sa stolice, a lice mu je postalo crveno od besa. “Ta žena… ona je niko! Ona je medicinska sestra! Ucenila ga je! Iskoristila je bolesnog starca!”
Ivan je sedeo zaleđen, bled. Nije mogao da progovori. Jelena je sedela mirno. Nije delovala trijumfalno. U njenim očima bila je samo duboka, beskrajna tuga.
“Ovo neće proći!” vikao je Marko. “Uništiću je na sudu! Videćete vi ko je Lazar Kostić bio! Ovo je prevara!” Izjurio je iz kancelarije, zalupivši vratima.
Ivan je ostao. Polako se okrenuo ka Jeleni, koja je i dalje sedela nepomično. Nije video prevaranta. Video je samo umornu, tužnu ženu. “Gospođo Jelena,” rekao je tiho, “mora postojati objašnjenje. Zašto? Zašto vama?”
Jelena ga je pogledala, a oči su joj se napunile suzama. “Zato što vaš otac nije imao nikog drugog. I zato što ja… ja sam jedina znala njegovu tajnu.”
Ivan je ostao zbunjen. “Kakvu tajnu? Moj otac nije imao tajni. Bio je najčasniji čovek koga sam znao.”
Jelena je duboko udahnula, kao da skuplja snagu da izgovori reči koje je predugo čuvala. “Vaš otac je bio dobar čovek,” rekla je tiho. “Ali nije bio svetac. Pre mnogo godina, pre nego što je postao tajkun, dok je još bio samo mladi inženjer, voleo je jednu ženu. Ne vašu majku. Njeno ime je bilo Ana. Bila je siromašna devojka, ali voleli su se više od svega.”
Ivan je slušao, osećajući kako mu se tlo izmiče pod nogama. “Planirali su da se venčaju,” nastavila je Jelena, “ali onda je vaša majka, ćerka moćnog direktora, ušla u njegov život. Vaš deda mu je ponudio sve – posao, položaj, budućnost. Lazar je bio rastrzan. Izabrao je karijeru. Oženio je vašu majku i ostavio Anu.”
“Ali kakve to veze ima sa vama?” upitao je Ivan. Jelena je spustila pogled na svoje ruke. “Ana je bila moja sestra. Moja mlađa sestra.”
Ivan se zaledio. Svi delovi slagalice počeli su da se sklapaju. “Ana to nikada nije prebolela,” šaputala je Jelena. “Slomilo joj je srce. Razbolela se od tuge… i umrla je nekoliko godina kasnije. Lazar to nikada nije saznao. Izbrisao ju je iz svog života. Ja… ja sam ga mrzela. Mrzela sam ga decenijama zbog onoga što je uradio mojoj sestri.”
“Ali… ako ste ga mrzeli, zašto ste došli da radite za njega?” upitao je Ivan. “Nisam ja došla kod njega. On je pronašao mene,” rekla je Jelena. “Pre nekoliko godina, kada mu je prvi put pozlilo, počeo je da preispituje svoj život. Angažovao je privatnog detektiva da pronađe Anu. I umesto Ane, detektiv je pronašao mene i njen grob. Kada je saznao istinu, bio je slomljen. Došao je kod mene. Molio me je za oproštaj.”
Jelena je obrisala suzu. “Nisam mogla da mu oprostim. Ali videla sam čoveka koji se raspada od krivice. Video sam čoveka koji je imao sve, a nije imao ništa. Pristala sam da brinem o njemu, ne kao medicinska sestra, već kao… kao njen duh. Kao podsetnik na njegov greh.”
Poslednjih nekoliko godina, dok su ga sinovi posećivali retko, jureći za sopstvenim poslovima i trošeći njegov novac, Jelena je bila ta koja je sedela pored njegove postelje. Slušala je njegove ispovesti, njegovu tugu, njegovo kajanje. “Nije vas mrzeo,” rekla je Ivanu. “Ali bio je duboko razočaran. Video je da ste vi i Marko postali isti kao on – ljudi kojima je novac važniji od srca. Nije želeo da ponovite njegovu grešku — platio ju je preskupo da bi je drugi ponavljali.”
Ivan je shvatio. Očev testament nije bio čin ludila ili ucene. Bio je to čin pokajanja. “Ali zašto sve vama? Zašto nije samo ostavio novac vama, a nama firmu?”
“Zato što mi nije ostavio samo novac,” rekla je Jelena, pružajući mu kovertu koju joj je advokat dao. “Ostavio mi je i zadatak. A taj zadatak se tiče vas dvojice.”
Ivan je drhtavim rukama otvorio kovertu. Unutra je bilo pismo, pisano očevim prepoznatljivim, čvrstim rukopisom, iako blago iskrivljenim od bolesti. Bilo je upućeno Jeleni, ali je bilo jasno da je namenjeno i njegovim sinovima.
“Draga Jelena, Ako čitaš ovo, znači da sam konačno našao mir pored tvoje sestre. Znam da te ostavljam u haosu. Moji sinovi će biti besni. Ali ti si jedina osoba kojoj verujem da će ispuniti moju poslednju želju. Ostavljam ti sve, ne zato što si to tražila, već zato što si jedina koja je razumela da je moje bogatstvo bilo moje prokletstvo. Ti si bila moj podsetnik na Anu, na jedinu čistu stvar koju sam ikada imao i koju sam izdao. Ali ovo bogatstvo nije tvoje da ga zadržiš. To je test. Marko i Ivan su dobri u duši, ali su zaslepljeni novcem. Baš kao što sam i ja bio. Da sam im ostavio imperiju, uništili bi je za godinu dana, i što je još gore, uništili bi jedan drugog u borbi za nju. Zato, Jelena, naređujem ti da prodaš sve. Kompaniju, kuće, sve. Novac koji dobiješ, podeli na tri dela. Jedan deo zadrži za sebe – to je najmanje što mogu da učinim za bol koji sam naneo tvojoj porodici. Druga dva dela pripadaju mojim sinovima. Ali dobiće ih samo pod jednim uslovom. Moraju da ih zarade. Daj im godinu dana. Neka počnu od nule. Neka rade, neka osete kako je to boriti se za hleb. Neka shvate vrednost rada, a ne nasledstva. Ako za godinu dana dokažu da su postali ljudi, a ne samo naslednici, daj im njihov deo. Ako ne, sav novac daj u dobrotvorne svrhe u Anino ime. Ti odlučuješ, Jelena. Ti si moj sudija. Znam da ćeš biti pravedna. Oprosti mi. Tvoj Lazar.”
Ivan je sedeo zapanjen. Testament nije bio osveta sinovima, bio je poslednji, očajnički pokušaj oca da ih spasi od samih sebe.
U tom trenutku, vrata kancelarije su se naglo otvorila. Uleteo je Marko, a sa njim i dva policajca. “Evo je!”, viknuo je, upirući prstom u Jelenu. “To je ona! Uhvatite je! Prevarila je mog oca!” Jelena nije rekla ni reč. Ivan je ustao. “Marko, stani,” rekao je mirno. “Ne stajem! Ti si lud ako misliš da će se ova izvući!” “Marko,” Ivan je podigao glas, po prvi put zvučeći kao autoritet. “Pročitaj ovo.” Pružio mu je očevo pismo.
Marko ga je zgrabio, počeo da čita, prvo besno, a onda sve sporije. Njegov bes se topio, pretvarajući se u šok, a zatim u stid. Policajci su stajali zbunjeno. Kada je završio sa čitanjem, pismo mu je ispalo iz ruke. Pogledao je u Jelenu, ženu koju je pre samo nekoliko minuta nazvao prevarantom. Po prvi put, video ju je kao osobu. Video je bol u njenim očima.
Okrenuo se policajcima. “Izvinite, gospodo. Došlo je do… nesporazuma. Možete ići.” Kada su otišli, Marko je prišao Jeleni. Nije mogao da je pogleda u oči. “Žao mi je,” promucao je.
Godinu dana kasnije, kompanija “Kostić Invest” više nije postojala. Jelena je sve prodala. Deo je zadržala i otvorila malu cvećaru, nazvavši je “Ana”. Ostatak je čekao.
Marko je radio na građevini, a Ivan kao menadžer u malom skladištu. Obojica su osetila težinu rada. Obojica su naučila da cene ono što su imali. Kada je rok istekao, došli su kod Jelene. Nisu došli po novac. Došli su da joj kažu da su razumeli.
Jelena im je dala njihov deo. Znala je da je Lazarov plan uspeo. Pohlepa je izgubila, a lekcija je ostala da peče — naučena na najteži mogući način.
