Hasan je živeo u staklenom kavezu iznad grada. Njegov stan na tridesetom spratu nudio je pogled od milion dolara, ali pogled nije imao ko da podeli. Bio je uspešan programer, čovek čiji su kodovi pokretali nevidljive mašine koje su upravljale tuđim životima, ali njegov sopstveni život bio je prazan. Radio je od kuće, naručivao hranu preko aplikacija, a jedini stvarni kontakt sa svetom svodio se na kurire i povremene video pozive sa porodicom koja je živela stotinama kilometara daleko. Samoća je postala njegova senka, tihi cimer koji je sedeo preko puta njega za večerom.
Jedne kišne večeri, dok je gledao kako se svetla grada tope u kapljicama na prozoru, osetio je talas očaja tako snažan da ga je presekao. Uzeo je laptop i, u trenutku impulsivne hrabrosti ili ludosti, uradio nešto nezamislivo. Otišao je na opskurni onlajn forum i postavio oglas. Naslov je bio jednostavan: “Tražim prijatelja”. A ispod, u opisu: “Potrebna osoba (M/Ž, nebitno) za normalan, prijateljski razgovor, šetnju, kafu. Bez ikakvih drugih očekivanja. Plaćam 50 evra po satu. Diskrecija zagarantovana.”
Pritisnuo je “objavi” i odmah zažalio. Osećao se jadno. Patetično. Ko bi se normalan javio na takav oglas? Verovatno samo prevaranti ili luđaci. Hteo je da obriše oglas, ali ga je nešto sprečilo. Možda poslednji tračak nade.
Danima se ništa nije dešavalo. A onda, stigao je mejl. Kratak, skoro poslovan. “Videla sam Vaš oglas. Zainteresovana sam. Moje ime je Aida. Kada Vam odgovara da se nađemo?”
Dogovorili su se da se nađu sledećeg dana u malom, neupadljivom kafiću blizu njegovog stana. Hasan je stigao ranije, nervozan. Šta ako je ovo greška? Šta ako je ona zaista čudna? Ili još gore, šta ako je normalna, a on ispadne potpuni čudak?
Ušla je tačno na vreme. Bila je… obična. Devojka u ranim tridesetim, u jednostavnim farmerkama i džemperu, kose vezane u neurednu punđu. Nije bila upadljiva, ali u očima joj je bilo nešto mirno, inteligentno. Sela je preko puta njega. “Hasan?”, upitala je. Klimnuo je glavom. “Aida?” “Da.”
Nastala je neprijatna tišina. “Ovo je čudno, znam,” rekao je Hasan. “Izvinite.” Ona se blago osmehnula. “Nije čudnije od mnogih poslova koje sam radila.”
Počeli su da razgovaraju. Oprezno, ispitivački. Pričao joj je o svom poslu (ne pominjući uspeh), o knjigama koje voli, o gradu. Ona je pričala malo. Rekla je da je došla u grad nedavno, da traži posao, da radi svašta da preživi. Nije ulazila u detalje. Ali slušala ga je. Zaista slušala. Postavljala je pitanja. Sećala se sitnica koje je rekao. Bilo je to prijatno, ali i dalje obojeno neprirodnošću situacije.
Nakon sat vremena, Hasan je izvadio novčanik. Pružio joj je novčanicu od 50 evra. Oklevala je na trenutak, a onda je uzela. “Hvala,” rekla je tiho. “Vidimo se sledeće nedelje?”, upitao je Hasan, iznenađen sopstvenom željom da je ponovo vidi. “Može,” odgovorila je. “Isto vreme, isto mesto.”
Tako je počelo. Viđali su se jednom nedeljno. Šetali bi parkom, išli u bioskop, sedeli u kafiću. Hasan bi joj na kraju svakog susreta dao novac. Ona bi ga uzela, bez reči. Njihov odnos je bio čudna mešavina prijateljstva i poslovnog dogovora. Hasan se osećao manje usamljeno. Ali osećao je i krivicu. Da li je kupovao prijateljstvo? Da li je ona bila iskrena? Ili je samo dobra glumica?
Jedne večeri, šetali su pored reke. Nebo je bilo vedro, puno zvezda. Hasan joj je pričao o svom snu iz detinjstva – da postane astronom. “Zašto niste?”, upitala je. “Život,” rekao je kratko. “Novac. Očekivanja.” Zastala je i pogledala ga. “Nikad nije kasno da gledaš u zvezde, Hasane.”
U tom trenutku, pod zvezdanim nebom, osetio je nešto drugačije. Osetio je da je ona tu ne zbog novca. Osetio je pravu povezanost. “Aida,” rekao je. “Ne moraš više da dolaziš ako ne želiš. Mislim… ne moram više da te plaćam. Voleo bih da se viđamo… kao pravi prijatelji.”
Ona ga je dugo gledala, a onda se tužno osmehnula. “Volela bih i ja, Hasane. Ali ne mogu.” “Zašto?”, upitao je. “Je li zbog novca?” Odmahnula je glavom. “Nije zbog novca. Zbog nečeg drugog.” Okrenula se da krene. “Mislim da je bolje da se više ne viđamo.” Pre nego što je stigao da je zaustavi, nestala je u tami. Ostavila ga je samog pored reke, zbunjenijeg i usamljenijeg nego ikada pre.
Njen iznenadni odlazak ga je pogodio jače nego što je očekivao. Nije se radilo o plaćenom satu razgovora; radilo se o njoj. O Aidi. Shvatio je da mu nedostaje. Njen miran glas, njena pitanja, njen tužni osmeh. Pokušao je da je kontaktira, ali mejl adresa sa koje mu je pisala više nije bila aktivna. Forum na kojem je postavio oglas je ugašen. Kao da je duh koji je nakratko ušetao u njegov život, a onda ponovo nestao.
Danima je bio opsednut. Gde je otišla? Zašto je rekla da ne može da mu bude pravi prijatelj? Nije bilo zbog novca, rekla je. Šta je onda bilo? Prolazio je pored kafića gde su se nalazili, nadao se da će je videti. Šetao je parkom, tražeći poznato lice u gomili. Ali nje nije bilo.
Očaj ga je ponovo obuzeo. Samoća se vratila, jača nego pre. Sada je znao šta propušta.
Jednog popodneva, nekoliko nedelja kasnije, zazvonio mu je interfon. Nije očekivao nikoga. Sišao je dole. Ispred zgrade je stajala devojka. Nije to bila Aida. Bila je mlađa, ali su joj oči bile iste – mirne i inteligentne. “Gospodin Hasan?”, upitala je. “Da?” “Ja sam Emina. Aidina sestra.”
Srce mu je poskočilo. “Gde je ona? Je li dobro?” Emina je spustila pogled. “Nije. Zato sam i došla. Aida je u bolnici. Imala je… nesreću.” Hasan je osetio kako mu se tlo izmiče pod nogama. “Šta se desilo?” “Ne znam tačno,” rekla je Emina. “Pronašli su je na ulici. Kažu da je bila… konfuzna. Nije imala dokumenta kod sebe. Jedino što je imala bila je ceduljica sa vašom adresom.”
Otišli su zajedno u bolnicu. Aida je ležala u krevetu, bleda i mirna. Spavala je. Pored kreveta je sedeo lekar. “Šta joj je?”, upitao je Hasan. Lekar je uzdahnuo. “Gospođica ima redak poremećaj pamćenja. Epizodična amnezija. Ponekad, bez upozorenja, izgubi sećanje na poslednjih nekoliko sati, dana, ponekad i nedelja. Može zaboraviti gde je, ko je, ko su ljudi oko nje. Zato je verovatno i pobegla od vas one noći. Nešto ju je pokrenulo, uplašila se jer vas nije prepoznala.”
“Ali… zašto mi nije rekla?”, upitao je Hasan, a glas mu je bio slomljen. “Stid,” rekla je Emina tiho. “Stidela se svoje bolesti. Plašila se da će je ljudi odbaciti, sažaljevati. Zato se selila, radila privremene poslove. Zato nije mogla da ima prave prijatelje. Lakše joj je bilo da bude plaćeni stranac nego da rizikuje da bude povređena.”
Sve se sklopilo. Njena tuga. Njena uzdržanost. Njen beg. Nije bežala od njega. Bežala je od sebe. Od straha da će je on videti slomljenu. Sedeo je pored njenog kreveta satima. Kada se probudila, pogledala ga je. U očima joj je bila praznina. “Ko ste vi?”, prošaputala je. Hasan se nasmešio, a srce mu se cepalo. “Ja sam Hasan,” rekao je nežno. “Tvoj prijatelj.”
Od tog dana, Hasanov život je dobio novi smisao. Novac više nije bio problem. Iskoristio je svoje bogatstvo da joj obezbedi najbolju negu. Da pronađe najbolje specijaliste. Ali znao je da joj je potrebnije nešto drugo. Neko ko je neće napustiti kada sećanja izblede.
Svakog dana je dolazio u bolnicu. Ponekad bi ga prepoznala. Ponekad ne. Ali on je bio tu. Čitao joj je. Pričao joj je. Držao ju je za ruku. Nije više bio klijent koji plaća za društvo. Bio je prijatelj koji je ostao i kada je postalo teško.
Nakon nekoliko meseci, Aida je puštena na kućno lečenje. Preselila se kod svoje sestre. Hasan je i dalje dolazio svakog dana. Jednog popodneva, sedeli su u bašti. Sunce je sijalo. “Sećaš li se one noći pored reke?”, upitao ju je. Pogledala ga je, a u očima joj je bio tračak prepoznavanja. “Zvezde,” prošaputala je. “Pričao si mi o zvezdama.” Hasan se nasmešio. Znao je da će put biti dug. Možda se nikada neće setiti svega. Ali nije bilo važno. On je pamtio za oboje. Njegov oglas je tražio prijatelja po satu. Ali pronašao je ljubav za ceo život.
