Živko je bio čovek starog kova, štedljiv i požrtvovan, koji je ceo svoj radni vek proveo u Nemačkoj na baušteli, jedući paštete da bi uštedeo svaki evro. Njegov san je bio jednostavan: da njegov sin jedinac, Dejan, ne mora da se muči kao on. Kada je Dejan diplomirao, Živko je uradio ono što je planirao decenijama – prodao je svoju očevinu na selu, dodao svu ušteđevinu i kupio Dejanu prelep, prostran stan u centru Beograda.
Živko se uselio u malu gostinsku sobu, srećan što je blizu sina. Ali Dejan, sada uspešan menadžer sa modernim prijateljima i devojkom koja nije podnosila “seljačke manire”, počeo je da oca gleda kao teret. Živko je bio star, zaboravljao je da ugasi svetlo, kašljao je noću, i mirisao je na duvan i staru odeću koju nije želeo da baci.
Tog petka, Dejan je planirao veliku žurku za svoje kolege. Ušao je u Živkovu sobu bez kucanja, dok je starac gledao televizor.
“Tata, slušaj,” rekao je Dejan nervozno, ne gledajući ga u oči. “Ovo više ne ide. Tvoj kašalj… tvoje stvari… sve to mi pravi problem. Ivana neće da dođe dok si ti ovde. Smrdiš na starost, tata. Sramota me je pred ljudima.”
Živko je polako spustio daljinski. Ruke su mu drhtale. “Sine… pa ja se kupam… trudim se da ne smetam…”
“Nije dovoljno!” pukao je Dejan. “Ovaj stan je moderan, a ti se ne uklapaš. Našao sam ti sobu u jednom pansionu na periferiji. Jeftino je, a imaš mir. Spakuj se. Hoću da soba bude prazna do večeras.”
Živko je ustao. Gledao je u sina kojem je kupio ovaj krov nad glavom, sina kojeg je nosio na ramenima. “Teraš me? Iz stana koji sam ja platio?”
“Stan je na moje ime!” viknuo je Dejan, mašući rukom. “Ti si mi ga poklonio! To je sad moje vlasništvo! I imam pravo da odlučujem ko živi u njemu! Ako ti se ne sviđa, tuži me, ali do večeras – napolje!”
Živko nije rekao ni reč više. Nije plakao. Samo je klimnuo glavom, uzeo svoj stari vojnički kofer i počeo da pakuje svoje tri košulje i sliku pokojne žene. Izašao je iz stana tiho, kao senka, dok je Dejan već otvarao prozore da “provetri smrad”. Dejan je te noći slavio, osećajući se kao pravi gazda, ne sluteći da je njegov otac, pre nego što je otišao u pansion, svratio na jedno drugo mesto.
Ujutru, Dejana je probudilo zvono. Očekivao je Ivanu. Otvorio je vrata sa osmehom, u svilenom bademantilu.
Ali na vratima nije bila devojka. Stajao je ozbiljan čovek u crnom kaputu, sa kožnom tašnom, a iza njega dva policajca i bravar sa bušilicom.
Dejan je stajao na vratima u svom svilenom bademantilu, gledajući u ozbiljna lica nepoznatih ljudi. “Šta je ovo?” promucao je, pokušavajući da zvuči autoritativno. “Ko ste vi? Pozvaću policiju!”
“Mi i jesmo policija,” rekao je jedan od uniformisanih ljudi hladno.
Čovek u crnom kaputu, advokat Petrović, napravio je korak napred. Nije pružio ruku. Izvadio je dokument sa pečatom suda. “Gospodine Dejane,” rekao je mirnim, profesionalnim tonom, “ja sam pravni zastupnik vašeg oca, gospodina Živka. Ovo je sudski nalog za vaše hitno iseljenje iz stana.”
Dejan se nasmejao, nervozno i histerično. “Iseljenje? O čemu pričate? Ovo je moj stan! Tata mi ga je poklonio! Imam papire! On je taj koji je otišao!”
“Imali ste papire,” ispravio ga je advokat. “Ugovor o poklonu je pravno valjan dokument, ali on ima svoje uslove. U našem zakonu postoji klauzula koja se zove ‘Opoziv poklona zbog grube neblagodarnosti’. Kada ste sinoć izbacili svog oca, darodavca, na ulicu u njegovim osamdesetim godinama, prekršili ste osnovni moralni i zakonski uslov.”
Dejan je prebledeo. “Ali… on je sam otišao…”
“Nije otišao sam,” prekinuo ga je advokat oštro. “Imamo snimak sa sigurnosne kamere iz hodnika. Vidi se kako mu bacate kofer. Vidi se kako ga gurate. Vaš otac je sinoć došao pravo kod mene. Nije otišao u pansion. Otišao je da potpiše opoziv. Sudija je jutros, po hitnom postupku, vratio vlasništvo na ime Živka Petrovića.”
Dejan je gledao u papir, slova su mu igrala pred očima. Sve je nestalo. Stan u centru, sigurnost, bogatstvo – sve je zavisilo od potpisa čoveka koga je nazvao “smrdljivim starcem”.
“Gde je on?” pitao je Dejan tiho. “Moram da pričam sa njim. Tata će razumeti, to je bio nesporazum…”
“Otac je tu,” rekao je advokat i pomerio se u stranu.
Iza leđa policajaca, polako je prišao Živko. Nosio je ono isto staro odelo koje je Dejanu smrdelo. Nije izgledao ljut. Izgledao je beskrajno tužno.
“Tata!” Dejan je krenuo ka njemu, hvatajući ga za rukav. “Tata, reci im! Reci im da je greška! Ivana i ja… mi ćemo se srediti, možeš da ostaneš…”
Živko je polako sklonio sinovljevu ruku sa svog ramena. Pogledao ga je u oči.
“Nema greške, sine,” rekao je Živko, glasom koji je bio tih, ali tvrd kao kamen. “Sinoć si mi rekao da je stan tvoj i da ti odlučuješ ko živi u njemu. Bio si u pravu. Danas je stan moj. I ja odlučujem.”
Živko je pokazao prstom ka liftu. “Imaš deset minuta da uzmeš svoje stvari. Samo ono što si sam kupio. Nameštaj, tehniku, sve što sam ja platio – to ostaje. Ključeve ostavi na stolu.”
“Ali tata, nemam gde! Kreditne kartice su mi u minusu!”
“I ja sam spavao na klupama u Nemačkoj da bi ti imao gde,” rekao je Živko. “Vreme je da naučiš kako se gradi krov nad glavom, kad već ne umeš da ga poštuješ.”
Dejan je trčao po stanu, trpajući odeću u kese za đubre, dok su policajci stajali i gledali. Bravar je već menjao bravu. Kada je izašao na hodnik, sa kesama u rukama, izgledao je jadnije nego Živko sinoć.
Vrata su se zatvorila. Živko je ostao sam u svom stanu. Seo je u svoju staru fotelju, onu koja je Dejanu smetala. Osećao je miris svog duvana, miris svoje kuće. Nije bio srećan. Nijedan otac nije srećan kad porazi sina. Ali znao je da je ovo jedini način da od Dejana napravi čoveka.
Dejan je ostao ispred zgrade, gledajući u prozore stana koji je izgubio zbog jedne rečenice. Sin je izbacio oca jer je bio “star i nepotreban”, ne znajući da onaj ko ti je dao krila, može i da ti ih oduzme ako ih koristiš da bi gazio druge.
