Supermarket “Moj komšija” bio je jedan od onih velikih, bezličnih lanaca gde je vreme novac, a redovi na kasama nikad ne prestaju. Marija je tu radila već tri godine. Bila je tiha, vredna žena u ranim tridesetim, uvek u svojoj crvenoj uniformi koja je bila čista i ispeglana. Iako ju je posao iscrpljivao, a plata jedva pokrivala troškove podstanarskog stana u kojem je živela sa malim sinom, Marija nikada nije skidala osmeh s lica. Znala je ime svakog penzionera koji bi došao po hleb i mleko.
Bio je petak popodne, najveća gužva. Na Marijinoj kasi stajao je nepregledan red nervoznih ljudi koji su gledali na sat. Na red je došla baka Stana. Stana je bila sitna starica, u starom kaputu koji je mirisao na naftalin, sa cegerom koji je bio stariji od većine kupaca. Na traku je polako, drhtavim rukama, stavljala osnovne namirnice: litru mleka, pola hleba, kesicu supe, dve jabuke i malu čokoladicu – verovatno za unuka.
Marija je skenirala artikle. “To je ukupno 680 dinara, bako,” rekla je ljubazno. Stana je otvorila svoj platneni novčanik. Počela je da broji sitniš. Ruke su joj se tresle. Vadila je dinar po dinar, dok je znoj izbijao na njenom naboranom čelu. “Šesto… šesto dvadeset… šesto trideset…” stala je. Prevrnula je novčanik. Prazan. “Izvini, kćeri,” prošaputala je Stana, očiju punih suza. “Fali mi… fali mi 50 dinara. Mislila sam da imam. Ništa, vratiću čokoladu.”
Tada se iza Marijinih leđa pojavio Goran, šef smene. Čovek koji je više voleo pravila nego ljude. “Šta se čeka ovde? Red je do ulaza!” zarežao je Goran. “Baki fali 50 dinara, šefe. Sad ćemo rešiti,” rekla je Marija tiho. “Nema šta da se rešava,” odbrusio je Goran glasno, tako da su svi čuli. “Ako nema para, nema robe. Vrati te jabuke i čokoladu na policu. Nismo mi dobrotvorna ustanova. Pravila su jasna. Sledeći!”
Stana se skupila kao da ju je neko udario. “U redu je, sinko… vratiću… ne treba mi…” Krenula je da uzme čokoladu sa trake, ruka joj je drhtala od stida. Ljudi u redu su ćutali, neki su gledali u telefone, pretvarajući se da ne vide.
Marija je osetila vrelinu u obrazima. Pogledala je Stanu, koja je podsećala na njenu pokojnu majku. Pogledala je tu malu čokoladu. “Nećete ništa vraćati,” rekla je Marija čvrsto. Izvadila je svoju platnu karticu iz džepa uniforme i prislonila je na terminal. Bip. “Plaćeno,” rekla je Marija i spakovala sve stvari u Stanin ceger, uključujući i čokoladu. “Izvolite, bako. I uzmite ovu kesu, da vam se ne pokvasi.”
Goran je pocrveneo. “Marija! Šta glumiš ti?! Zabranjeno je da zaposleni plaćaju kupcima! To je kršenje protokola! Videćemo se u kancelariji posle smene!” “Odbijte mi od plate, šefe,” rekla je Marija mirno, ne skidajući pogled s njega. “Ali ovu ženu nećete ponižavati dok ja radim ovde.”
Stana je uhvatila Mariju za ruku. Njene stare, hladne prste stisnula je oko Marijine tople šake. “Hvala ti, dete. Bog ti dao zdravlja. Ne znaš koliko mi ovo znači.” Otišla je polako, brišući suze. Marija je nastavila da radi, trpeći Goranove prekorne poglede, ubeđena da će dobiti otkaz.
Sutradan ujutru, Marija je došla na posao sa grčem u stomaku, očekujući rešenje o otkazu. Međutim, na kasi ju je sačekalo nešto drugo. Ispred njene kase stajao je generalni direktor lanca supermarketa, čovek kojeg su viđali samo na kalendarima. Pored njega je stajala baka Stana, ali ovoga puta nije bila sama. Pored nje je stajao visok, elegantan čovek u odelu – njen sin, Vladimir, poznati advokat koji je godinama živeo u inostranstvu i upravo se vratio u zemlju.
“Dobar dan, Marija,” rekao je direktor, pružajući joj ruku. Goran je stajao iza njega, bled kao krpa, gledajući u pod. “Dobar dan…” promucala je Marija.
Vladimir je istupio napred. “Moja majka mi je ispričala šta se desilo juče. Došao sam da vas posetim jer nisam bio tu kad joj je bilo teško, ali vi ste bili.” Okrenuo se ka direktoru. “Gospodine direktore, vaša politika firme je možda stroga, ali vaši zaposleni su ono što je drži. Ovaj čovek ovde,” pokazao je na Gorana, “je juče oterao moju majku zbog 50 dinara. A ova žena je dala svoje, iako znam da nema mnogo.”
Direktor je klimnuo glavom. “Goran je od danas suspendovan zbog nepoštovanja osnovnih ljudskih vrednosti naše kompanije. A vi, Marija…” Direktor je izvadio kovertu. “Vladimir je insisitirao da pokrije trošak od juče, ali sa kamatom.”
Marija je otvorila kovertu. Unutra nije bilo 50 dinara. Bio je ček na iznos koji je bio dovoljan da pokrije njenu kiriju za narednih godinu dana. “I to nije sve,” dodao je Vladimir. “Moja advokatska kancelarija traži sekretaricu. Treba mi neko kome mogu da verujem. Neko ko ima srce i ko ne da na slabijeg. Plata je tri puta veća nego ovde, a radno vreme je normalno. Da li prihvatate?”
Marija je pogledala baku Stanu koja joj je namignula. “Prihvatam,” rekla je Marija kroz suze. Skinula je svoju crvenu uniformu, uredno je složila na kasu i izašla iz supermarketa uzdignute glave, ruku pod ruku sa svojom novom “bakom”, ostavljajući iza sebe redove, barkodove i šefove koji nisu znali vrednost ljudske duše.
