Bol. Oštar, pulsirajući bol u potiljku probudio ga je iz tame. Otvorio je oči, ali soba je bila mutna, nepoznata. Jeftine tapete sa cvetnim uzorkom, stari, prašnjavi tepih i miris ustajalog dima i jeftinog parfema. Gde je on?
Pokušao je da se pridigne, ali glava mu je bila preteška. Ležao je na krevetu, obučen u odeću koja mu je delovala nepoznato – farmerke i jednostavna majica. Pored njega… pored njega je ležala žena. Okrenuta leđima, duge tamne kose rasute po jastuku. Nije se pomerala.
“Hej?”, promucao je, a grlo mu je bilo suvo. Nije bilo odgovora. Nežno ju je dodirnuo po ramenu. Telo joj je bilo hladno. Neprirodno hladno. Okrenuo ju je.
Oči su joj bile širom otvorene, staklene, bez života. Na vratu, tamna modrica. Užas mu je sledio krv. Ustuknuo je, pavši sa kreveta na pod. Ko je ona? Šta se desilo? I najvažnije, ko je on?
Pokušao je da se seti. Bilo čega. Svog imena, kako je dospeo ovamo, lica žene pored koje se probudio. Ali glava mu je bila prazna. Crna rupa. Samo pulsirajući bol i ledna panika koja mu je stezala grudi.
Mahinalno je pretražio džepove. Nema novčanika. Nema dokumenata. Nema telefona. Samo zgužvana hrpa novčanica i jedan, jedini ključ. Starinski, metalni ključ sa neobično izrezbarenom glavom. Ništa za njega više nije imalo smisao.
Osvrnuo se po sobi. Jeftina motelska soba, negde pored autoputa, sudeći po zvuku kamiona koji su prolazili. Na stolu pored kreveta, stajala je pepeljara puna opušaka i poluprazna flaša jeftinog viskija. Pored nje, lokalne novine. Zgrabio ih je. Pogledao je datum. Jučerašnji. Rane zaborava bile su sveže.
Otišao je do malog, prljavog kupatila i pogledao se u ogledalo. Zurio je u lice stranca. Muškarac u srednjim tridesetim, umornih očiju, sa ožiljkom iznad leve obrve. Nije se prepoznao. Gledao je u svoj odraz i potpuno se izgubio.
Morao je da beži. Ko god da je ubio ovu ženu, pobrinuo se da svi tragovi vode ka njemu. Obrisao je kvaku na vratima kupatila, čašu, flašu, sve što je mislio da je mogao dodirnuti. Navukao je jaknu koja je visila na stolici – takođe nepoznatu, ali delovala je kao da mu odgovara. U džepu jakne napipao je samo zgužvanu papirnu maramicu.
Srce mu je lupalo dok je otvarao vrata motelske sobe. Hodnik je bio prazan. Tiho se išunjao napolje, na hladan jutarnji vazduh. Ključ. Taj ključ je bio njegov jedini trag. Jedina nada da sazna ko je i kako da se izvuče iz ovog košmara. Morao je da sazna koja vrata otvara. Samo je tu mogao da vidi istinu.
Izašao je na parking motela, osećajući se kao lovina. Gde da krene? Nije imao auto, nije imao novca osim onih nekoliko zgužvanih novčanica. Krenuo je peške niz autoput, držeći se sporednih puteva, izbegavajući ljude. U glavi mu je bio haos. Fragmenti slika bez smisla, osećaj krivice pomešan sa očajničkom potrebom za istinom.
Nakon nekoliko sati hodanja, stigao je do malog, uspavanog grada. Na glavnoj ulici, video je radnju. Bravarska radnja. Zastao je. Možda… možda bravar može da prepozna ključ?
Ušao je unutra. Stari bravar, sa naočarima na vrh nosa, podigao je pogled sa svog posla. “Izvinite,” promucao je. “Pronašao sam ovaj ključ. Možete li mi reći za kakvu je bravu?” Pružio je starcu ključ. Bravar ga je uzeo, okrenuo ga pod svetlom lupe. Dugo ga je posmatrao. “Hm,” rekao je. “Ovo je star model. Ručni rad. Veoma redak. Nisam ovakav video godinama. Ali mislim da znam. Ovakve brave su se koristile samo na jednom mestu u ovom kraju. Stara vila porodice Rajković, gore na brdu. Napuštena je decenijama.”
Vila Rajković. Ime mu je bilo nebitno, ali je bilo trag. Zahvalio se bravaru i krenuo ka brdu koje se videlo iznad grada. Put do vile bio je zarastao, kapija zarđala i zaključana. Preskočio je ogradu. Vila je bila ogromna, oronula, prozora kao praznih očiju. Sablasno mesto. Osećao je jezu, ali ga je nešto vuklo napred. Prišao je masivnim, drvenim ulaznim vratima.
Drhtavom rukom, stavio je ključ u bravu. Okrenuo ga je. Začuo se glasan škljocaj. Brava je popustila. Vrata su se uz škripu otvorila. Ušao je unutra. Hol je bio prekriven prašinom i paučinom. Nameštaj prekriven belim čaršavima kao duhovi. Vazduh je bio težak, ustajao.
Krenuo je da istražuje. Soba po soba. Tragovi prošlog života bili su svuda – izbledele fotografije na zidu, dečije igračke zaboravljene u uglu, klavir prekriven prašinom. Sve što je video delovalo je kao tuđa prošlost.
A onda je, u maloj radnoj sobi na spratu, pronašao nešto. Na starom pisaćem stolu, ležala je otvorena kutija. U njoj, pisma. I fotografije. Na jednoj od slika, video je sebe. Mlađeg, nasmejanog. Pored njega, stajala je žena. Mrtva žena iz motelske sobe. Držali su se za ruke. Izgledali su srećno.
Ruke su mu se tresle dok je uzimao pisma. Prepoznao je rukopis sa slike – bio je njegov. Čitao je. Bila su to ljubavna pisma. Njegova pisma upućena njoj. Zvala se Milena. Bili su ljubavnici. Planirali su beg.
U jednom od pisama, pisao je o njenom mužu. Nasilnom, ljubomornom čoveku od kojeg se plašila. Pisao je o planu da je odvede iz grada, da započnu novi život. Poslednje pismo je bilo od nje.
“Dragi moj, Ne mogu više. Pronašao je pisma. Dolazi po mene večeras. Rekao je da će nas oboje ubiti. Beži, molim te. Spasi se. Zaboravi me. Zauvek tvoja, Milena.”
Sve se vratilo. Sećanje je udarilo kao talas. Milena. Njen muž. Svađa u motelu. Udarao ju je. On je pokušao da je odbrani. Muž je zgrabio pepeljaru sa stola i udario ga svom snagom u potiljak. Mrak.
Nije on bio ubica. On je bio žrtva. Kao i Milena. Njen muž ih je oboje napao, ubio nju, a njega onesvestio i ostavio pored nje, nameštajući mu zločin. Oduzeo mu je sećanje udarcem, a zatim mu je oduzeo i identitet, uklonivši sve dokaze pre nego što je pobegao.
U tom trenutku, čuo je zvuk sirena. Policija je opkolila vilu. Neko ga je video kako ulazi. Nije bežao. Seo je na stolicu, držeći njeno poslednje pismo. Istina je bila bolna, ali ga je oslobodila. Pronašao je sebe. I pronašao je ubicu. Sada je samo morao da dokaže.
