Kler je zurila u pismo advokata, a reči su joj igrale pred očima. Njena ekscentrična pra-tetka Beatris, žena koju je videla možda tri puta u životu, ostavila joj je sve – staru, kamenu kuću na obali Mejna i fond dovoljan da spasi njenu malu, posrnulu knjižaru u Bruklinu. Bio je to spas sa neba. Ali, naravno, postojala je “caka”. Tetka Beatris je uvek volela igre.
Uslov je bio lud, kao iz nekog crno-belog filma. Da bi nasledila bilo šta, Kler je morala biti “u stabilnoj bračnoj zajednici” do svog tridesetog rođendana. Njen trideseti rođendan bio je za tačno tri nedelje.
Kler je ispustila pismo na sto i histerično se nasmejala. U braku? Ona nije bila ni blizu veze. Njen poslednji dečko ju je ostavio jer je “više strasti pokazivala prema Dostojevskom nego prema njemu”. Njen život se vrteo oko knjiga, računa koji su se gomilali i njenog najboljeg prijatelja, Džeka.
Te večeri, sedela je u svom malom stanu, deleći kinesku hranu iz kartonskih kutija sa Džekom, jedinom osobom koja ju je zaista razumela. Džek je bio slikar. Tih, pomalo sanjar, sa očima koje su videle previše i rukama uvek umrljanim bojom. Bio je njen cimer, njena stena i njen prećutni zaštitnik poslednjih pet godina. “Dakle, propalo je,” rekla je Kler, pokušavajući da zvuči ravnodušno dok mu je objašnjavala situaciju. “Kuća ide nekoj daljoj rodbini, knjižara ide na doboš. Zbog glupog testamenta.” “To je… suludo,” rekao je Džek, mršteći se. “Ne mogu da verujem da je to legalno u 21. veku.” “Izgleda da jeste,” uzdahnula je. “Jedino da… ne znam… da platim nekom glumcu da se oženi mnome na mesec dana.”
Počela je da se smeje od muke, a onda je pogledala u njega. “Hej, Džek… ti nisi zauzet sledeće subote, zar ne? Možda bi hteo da se oženiš sa mnom?” Šala je visila u vazduhu, teška i neprijatna. Ali Džek se nije nasmejao.
Dugo ju je gledao, a u njegovim očima bilo je nešto što Kler nikada pre nije videla. Neka teška, duboka tuga koju je brzo sakrio. Džek je bio zaljubljen u Kler od prve godine fakulteta. Pet godina je živeo pored nje kao njen “najbolji prijatelj”, svakog dana gledajući je kako izlazi sa pogrešnim muškarcima, slušajući njene jade, voleći je u tišini. Njegovo srce se slamalo stotinu puta. Ova šala za njega nije bila šala. Bila je mučenje. Ali bila je i… prilika.
“Džek? Šalim se, naravno…”, rekla je Kler, videvši njegovu čudnu reakciju. “Ne,” rekao je on, a glas mu je bio promukao. “Uradiću to.” “Molim?” “Oženiću te, Kler,” rekao je ozbiljno, spuštajući štapiće. “Spasićemo tvoju kuću. Biće to samo papir. Poslovni dogovor. Prijatelji pomažu prijateljima, zar ne? Venčaćemo se pred sudom, ti ćeš dobiti nasledstvo. Advokat je rekao da brak mora biti ‘stabilan’, ostaćemo u braku godinu dana da sve bude legalno, a onda ćemo se tiho razvesti. Niko ne mora da zna da je lažno.”
Kler je zurila u njega, zapanjena. Nije mogla da veruje šta čuje. “Da li bi to… da li bi to zaista uradio za mene? Žrtvovao bi godinu dana svog života?” “Naravno,” rekao je Džek, nateravši se na osmeh koji mu je cepao srce. “Šta su prijatelji nego porodica koju biraš?” Kler je briznula u plač, ovog puta od olakšanja, i zagrlila ga. “Ti si najbolji čovek na svetu, Džek!” “Da,” promrmljao je on, grleći je nazad, dok mu je lice bilo skriveno u njenoj kosi, a oči zatvorene od bola. “Najbolji.”
Otišli su u opštinu jednog kišnog utorka. Bilo je to brzo i nimalo romantično. Kler je obukla jednostavnu belu haljinu koju je kupila na rasprodaji. Džek je nosio svoje jedino pristojno odelo. Nije bilo gostiju, nije bilo muzike. Samo oni i umorni matičar.
Kada je matičar izgovorio reči, “dok vas smrt ne rastavi,” Kler je osetila nalet krivice. Iskorišćavala je svog najboljeg prijatelja. Ali kada je Džek stavio jeftinu srebrnu burmu na njen prst, njegove ruke su drhtale. Kada je rekao “Uzimam,” njegov glas nije bio ni poslovni ni prijateljski. Bio je neočekivano čvrst i dubok. Nešto u tom trenutku ju je nateralo da zadrži dah, ali je brzo odagnala taj osećaj.
Advokat je bio zadovoljan. Papiri su potpisani, a nasledstvo je prebačeno Kler. Stara kamena kuća na obali Mejna bila je njena, a knjižara je bila spasena. Sada je trebalo samo “izdržati” godinu dana da bi sve bilo legalno.
Vratili su se u svoj stan u Bruklinu. Ali sve je bilo drugačije. Iako su i dalje bili cimeri, sada su bili i supružnici na papiru. Nastala je nova, čudna tenzija. Kler se bacila na posao spašavanja knjižare, zahvalna i pomalo zbunjena. Džek je postao još tiši. Povukao se u svoj mali atelje na tavanu i slikao satima, ponekad i noću. Bio je fokusiran na svoj rad.
Odlučili su da za vikend odu da vide kuću u Mejnu. Kada su stigli, Kler je ostala bez daha. Kuća je bila savršena. Kamena, obrasla bršljanom, sa kaminom i pogledom na olujni okean. Bila je neverovatno romantična. I imala je samo jednu, veliku spavaću sobu.
“Ja ću na kauč,” rekao je Džek odmah, previše brzo. “Ne budi lud,” odgovorila je Kler, crveneći. “Krevet je ogroman. Nećemo… to je samo spavanje. Prijatelji smo, zaboga.” Te noći, ležali su u mraku, svako na svojoj ivici kreveta, svesni svakog daha onog drugog. Bilo je to najduže i najnapetije ćutanje u njihovom petogodišnjem prijateljstvu.
Sledećeg jutra, Džek je otišao u dugu šetnju plažom da “razbistri glavu”. Kler je, noseći šolju kafe, istraživala kuću. Popela se na tavan, koji je očigledno služio kao stari atelje. Bio je pun svetlosti. Videla je da je Džek tu već doneo svoj slikarski pribor. Radoznalost je pobedila. Prišla je bloku za skiciranje koji je stajao na stolu.
Otvorila ga je. Nije to bio pejzaž Mejna. Bila je to ona. Stotine njenih skica. Kler kako čita u njihovom stanu, sklupčana u fotelji. Kler kako se mršti dok radi za laptopom. Kler kako se smeje dok gledaju film. Kler kako spava na kauču, sa knjigom na grudima. Svaka skica je bila urađena sa neverovatnom količinom detalja, sa nežnošću… sa ljubavlju. Bile su to prelepe slike.
Drhtavom rukom je okretala listove, idući unazad. Stigla je do datuma. Pre tri godine. Pre nego što ju je poslednji dečko ostavio. Pre nego što je testament uopšte postojao.
Kada se Džek vratio, zatekao ju je kako sedi na tavanu, sa blokom u krilu. Oči su joj bile pune suza. “Džek…”, prošaputala je. “Koliko dugo?” Nije morao da pita na šta misli. Njegova maska “najboljeg prijatelja” se konačno slomila. Uzdahnuo je, poražen. “Od prvog dana, Kler. Od onog dana na fakultetu kada si prosula kafu po meni.” “Ali… zašto mi nikad nisi rekao?” “Kako sam mogao?”, rekao je gorko. “Gledao sam te kako se zaljubljuješ u sve te pogrešne momke. A ja… ja sam bio samo Džek. Dobri, pouzdani Džek. Da sam ti rekao, uništio bih naše prijateljstvo. Nisam mogao to da rizikujem.” “Znači, ovaj brak…”, počela je. “Za tebe je bio posao,” prekinuo ju je. “Za mene je bio jedini način da ti budem blizu. I bilo je mučenje.”
Kler je stajala tamo, gledajući u čoveka kojeg je poznavala pet godina, a kojeg zapravo uopšte nije poznavala. A onda je shvatila. Shvatila je zašto se osećala tako čudno kada je on pristao. Zašto joj je srce lupalo u opštini. Zašto joj je poslednjih nedelja smetao svaki njegov pomen “poslovnog dogovora”. Shvatila je istinu. I ona se zaljubljivala u njega.
Prišla mu je, uzela blok iz ruke i nežno mu obrisala suzu sa lica. “Mislim da si pogrešio, Džek,” prošaputala je. “Ne mislim da je ovo bilo mučenje samo za tebe.”
