Inspektor Ivan Kovačić je mislio da je video sve. Dvadeset godina u odeljenju za krvne delikte oguglalo ga je na tragediju. Ali vila Alagićevih bila je drugačija. Nije to bio prizor – on je bio klinički čist, gotovo sterilan. Bio je to zvuk.
Tišina.
Bračni par Alagić, Mladen i Emina, ležali su u svojoj dnevnoj sobi. Nije bilo znakova borbe. Nije bilo obijenih vrata. Samo dvoje ljudi koji su pili večernji čaj i jednostavno prestali da postoje. Otrov, zaključio je forenzičar kasnije. Brz, efikasan i neverovatno redak.
Slučaj je bio noćna mora. Nema motiva. Nema osumnjičenih. Alagićevi su bili povučeni, bogati, ali neupadljivi.
Ivan je radio na slučaju već treći dan kada je čuo šum. Bilo je to jedva čujno grebanje, koje je dolazilo iz ugradnog plakara na kraju hodnika. Ostali policajci su već “očistili” kuću.
Otvorio je teška drvena vrata. Unutra, sklupčan iza kutija za cipele, sedeo je dečak. Mogao je imati četiri, možda pet godina. Zurio je u Ivana velikim, potpuno praznim očima. Nije plakao. Nije se pomerio. U ruci je stezao malog crvenog, plastičnog astronauta.
Socijalna služba je bila zbunjena. Dečak nije postojao u sistemu. Komšije ga nikada nisu videle. Alagićevi nisu imali dece. Ko je on bio? Kako je dospeo tamo? Da li je bio svedok?
Ali dečak nije govorio. Ni reč. Doktori su to nazvali selektivnim mutizmom izazvanim ekstremnom traumom.
Dani su se pretvorili u nedelje. Slučaj Alagić je postao hladan. Dečak, bez imena i prošlosti, trebalo je da završi u domu. Ivan to nije mogao da dozvoli. Bilo je nešto u tim praznim očima. Povukao je sve veze koje je imao, iskoristio sav svoj autoritet i, na opšte čuđenje svojih kolega, postao privremeni staratelj dečaka.
Nazvao ga je Leo.
Prošlo je šest meseci. Šest meseci apsolutne tišine. Ivan i Leo su stvorili neku vrstu rutine. Doručak, Ivan bi ga odveo u specijalizovani vrtić, pokupio ga, večera, spavanje. Leo je bio mirno dete. Inteligentan. Celo popodne bi sedeo na podu i gradio komplikovane strukture od kockica, uvek sa onim crvenim astronautom pored sebe. Ali nikada nije proizveo ni zvuk. Psiholozi su bili bespomoćni.
“On će progovoriti kada bude spreman,” rekli su. “Ali morate biti svesni da možda nikada nećete saznati šta je video.”
Ivan nije odustajao od slučaja Alagić. Postao mu je opsesija. Svake noći bi, nakon što Leo zaspi, sedeo za kuhinjskim stolom, okružen fotografijama sa mesta zločina i izveštajima.
Jedne kišne utorke večeri, bio je posebno frustriran. Gledao je jedini trag koji su ikada imali – mutni snimak sa sigurnosne kamere sa ulice, pola kilometra od vile. Prikazivao je muškarca u tamnom kaputu kako ulazi u taksi, tačno u procenjeno vreme smrti. Lice mu je bilo nevidljivo, sakriveno šeširom. Dosije je bio označen kao “Nepoznati Počinilac #1”.
Ivan je umorno protrljao oči. Nije čuo Lea kako mu prilazi.
Dečak je stajao pored stola, gledajući u fotografije razbacane po stolu. Ivan se blago osmehnuo. “Vreme je za spavanje, mali.”
Leo ga nije pogledao. Podigao je svoju malu ruku i prstom dodirnuo mutnu fotografiju čoveka sa šeširom.
Ivan se ukočio. “Šta je, Leo? Prepoznaješ nešto?” šalio se polovično.
Dečak je zurio u sliku. Njegove usne, koje šest meseci nisu oblikovale ni reč, lagano su se razdvojile. Izgovorio je prvu reč koju je Ivan ikada čuo od njega. Glas mu je bio suv, kao šuštanje lišća.
“Tata.”
Ivan je osetio kako mu se krv ledi u žilama. “Tata.” Ta jedna reč, prva reč, preoblikovala je celu istragu. Gledao je u mutnu fotografiju čoveka sa šeširom, pa u dečaka.
“Leo,” rekao je Ivan, trudeći se da mu glas ostane miran. Kleknuo je. “Leo, ko je to?”
Dečak je samo ponovo podigao svoj mali prst i tapnuo staklo. “Tata.” Zatim je podigao svog crvenog astronauta i prislonio ga uz fotografiju.
Ivanov mozak je radio grozničavom brzinom. Šest meseci je tražio duha. A odgovor je sve vreme bio u njegovoj kući, igrao se kockicama u dnevnoj sobi. Dečak koga je spasio nije bio samo slučajna žrtva. Nije bio siroče u klasičnom smislu. On je bio sin ubice.
Pitanja su navirala. Zašto bi čovek doveo svog sina na mesto zločina? Zašto bi ga zaključao u plakar? Da li je planirao da se vrati po njega? Očigledno. Ali policija je bila prebrza. Kuća je bila zapečaćena pre nego što je ubica stigao da izvuče sopstveno dete. Dečak je tri dana bio zarobljen u tami, pre nego što ga je Ivan pronašao.
Ivan je ustao. Pogledao je u Lea, koji ga je posmatrao onim istim, sada već manje praznim očima. “U redu, mali,” rekao je. “Idemo na spavanje.”
Te noći Ivan nije spavao. Ponovo je otvorio dosije Alagić. Ali sada ga nije gledao kao policajac koji traži motiv. Gledao ga je kao otac koji traži oca.
Ko je imao sina od četiri ili pet godina? Ko je bio blizak Alagićima? Odgovor mu je bio pred očima, ali ga je ignorisao. Mladen Alagić je imao brata. Danilo Alagić. U dosijeu je bio opisan kao “problematičan”, “porodična crna ovca”, “u dugovima”. Ali ključna beleška je bila na dnu strane: “Prekinuo kontakt pre pet godina. Poslednja poznata adresa nevažeća. Navodno ima vanbračnog sina.”
Ivan je zgrabio ključeve. Ostavio je usnulog Lea kod komšinice, policajke u koju je imao poverenja, i odvezao se u noć. Nije išao na poslednju poznatu adresu. Otišao je do jedinog doušnika koji je znao sve o kockarskim dugovima u gradu.
Našao ga je u zadimljenom baru u suterenu. “Danilo Alagić,” rekao je Ivan, bacivši novčanicu na sto.
Čovek se nasmejao. “Daki? Taj ti je dužan i bogu i narodu. Nestao pre jedno šest meseci. Čujem da je čekao neku veliku isplatu. Nasledstvo, valjda.”
“Imao je sina,” rekao je Ivan, više kao tvrdnju nego pitanje.
“Da, mali… kako se zvaše… Lazar. Mali Lazar. Uvek ga je vukao sa sobom. Stalno mu je kupovao one igračke, svemirce neke. Mislio je da će mali biti astronaut.”
Lazar. Leo. Astronaut. Slagalica se sklopila sa mučnim treskom.
Motiv je bio nasledstvo. Danilo je bio sledeći u nizu nakon brata. Otrovao je Mladena i Eminu, verovatno tokom navodne posete pomirenja. Poveo je sina, jer nije imao gde da ga ostavi. Dok je otrov delovao, Danilo je sakrio Lea u plakar. “Tata se odmah vraća, Lazare. Budi tih.” Zatim je izašao, seo u taksi i nestao, čekajući da ga pozovu kao ožalošćenog brata koji će naslediti sve.
Ali Ivan je pronašao Lea. I Ivan mu je dao novo ime.
Lov je počeo. Sada, Ivan nije lovio duha. Lovio je Danila Alagića. Znao je kako izgleda, znao je šta vozi, znao je njegove navike. Više nije bio “Nepoznati Počinilac #1”. Bio je “Tata”.
Uhapsili su ga mesec dana kasnije, u jeftinom motelu blizu granice. Bio je mršav, paranoičan i potrošio je sav novac.
Kada ga je Ivan video u sobi za ispitivanje, osetio je samo gađenje. “Našli smo te, Danilo.”
Danilo se nasmejao. “Nemate ništa. Bio sam hiljadu kilometara daleko.”
“Imamo svedoka,” rekao je Ivan tiho. “Video te je. Video te je kako im daješ ‘sok’.”
Danilo se zaledio. “Koga? Komšije? Nema šanse.”
“Ne,” rekao je Ivan. “Tvoj sin.”
Boja je nestala sa Danilovog lica. “Lazar? Nemoguće. On… on nije…”
“Kod mene je. Šest meseci. Zove se Leo. I progovorio je.”
Tek tada, gledajući slomljenog ubicu, Ivan je u potpunosti shvatio. Sudbina mu nije samo dala slučaj. Sudbina mu je dala dete. Policajac je mislio da je usvojio siroče sa mesta zločina. Ali tek kada je dečak progovorio prvu reč, Ivan je shvatio da je doveo u svoju kuću jedinog svedoka ubistva, živu vezu sa ubicom, i na kraju – sina čoveka koga je lovio.
