Danilo je bio ribar u duši, čovek kome je reka bila druga majka. Njegov stari, drveni čamac “Sloboda” nije bio samo plovilo; bio je njegovo utočište od teškog života i samohranog roditeljstva. Otkako mu je žena umrla, Danilo je svaki slobodan trenutak provodio na vodi, krpeći mreže i loveći ribu koju je prodavao na pijaci da bi svojoj ćerki Jovani kupio ono što joj treba. Jovana je izrasla u prelepu devojku, ali gradski život i društvo bogate dece učinili su da se stidi očevih ispucalih ruku i mirisa rečnog mulja koji se uvukao u zidove njihove male kuće.
Matura se bližila, a Jovana je bila u panici. Njene drugarice, predvođene bogatom Kaćom, već su naručile haljine iz inostranstva, zakazale šminkere i limuzine. Jovana je tiho plakala u svojoj sobi, gledajući kataloge sa cenama od kojih joj se vrtelo u glavi. Danilo je čuo njene jecaje. Ušao je tiho, seo na ivicu kreveta i pogledao sliku haljine koju je Jovana stezala – svilena, plava, preskupa. “Ne brini, sine,” rekao je grubim glasom. “Tata će srediti.” Jovana ga je pogledala s nevericom. “Kako, tata? Nemaš ni za gorivo za čamac.” Danilo je samo pomilovao po kosi i izašao.
Sutradan, Danilo je otišao do reke. Dugo je stajao pored “Slobode”, gladeći drvenu kormilarnicu koju je sam rezbario. Znao je da mu je to jedina vrednost. Prodao je čamac lokalnom ugostitelju za gotovinu. Kada je predao ključeve i vesla, osećao se kao da je otkinuo deo sebe, ali slika Jovaninog nasmejanog lica bila je jača od bola. Otišao je pravo u butik, kupio haljinu i doneo je kući, lažući da je “imao dobar ulov” i pozajmio ostatak.
Jovana je vrisnula od sreće kada je videla haljinu. Nije pitala otkud novac. Nije pitala za čamac. Bila je previše zauzeta isprobavanjem i slanjem slika Kaći.
Došlo je matursko veče. Hotel je blistao. Jovana je izgledala kao filmska zvezda. Danilo je došao da je isprati i da je vidi kako ulazi, ponosan kao nikad. Ali, pošto je celo popodne pomagao novom vlasniku da očisti čamac od riblje krljušti (to je bio deo dogovora), nije stigao da se presvuče. Nosio je svoje stare pantalone i džemper koji je mirisao na reku i ribu.
Kada je ušao u hol hotela, tražeći Jovanu da joj da džeparac koji je sačuvao, Kaća ga je prva videla. “Jovana, bože, ko je ovaj klošar? Smrdi na pijacu,” rekla je glasno, zapušivši nos. Jovana se okrenula i videla oca. Umesto ljubavi, osetila je talas srama. Svi su gledali. Njen savršeni trenutak bio je ugrožen očevom pojavom.
Jovana je prišla ocu, besna, crvena u licu. “Šta radiš ovde?!” prosiktala je. “Rekla sam ti da me sačekaš napolju! Smrdiš na ribu, tata! Svi mi se smeju! Idi kući, odmah! Uništavaš mi veče!”
Danilo je stao, zatečen njenom surovošću. Hteo je da je zagrli, da joj kaže koliko je lepa. “Samo sam hteo da te vidim, sine… i da ti dam ovo…” Krenuo je da izvadi novac.
“Ne treba mi ništa od tebe!” prekinula ga je, gurnuvši ga blago ka izlazu. “Samo idi! Ne želim da te vidim dok se ne opereš!”
Danilo je spustio ruku. Pogledao je svoju ćerku, tu prelepu strankinju u plavoj svili. Klimnuo je glavom, okrenuo se i izašao na mračni parking, dok je muzika unutra postajala glasnija. Jovana se vratila drugaricama, lažno se smejući, pokušavajući da zaboravi miris ribe. Ali tada je Kaća rekla nešto što je Jovanu nateralo da se zaledi.
“Čekaj malo,” rekla je Kaća glasno, dok je Danilo već bio na izlaznim vratima. Njen glas je bio piskav i prodoran, a u ruci je držala čašu šampanjca. “Jovana, nije li to onaj ribar od koga je moj tata danas kupio čamac? Moj tata je došao kući oduševljen. Rekao je da je neki mučenik prodao najbolji čamac na reci, ‘Slobodu’, za keš, hitno. Rekao je da ga je dobio budzašto jer je čoveku gorelo pod nogama.”
Kaća se nasmejala. “Zamisli, prodao je izvor prihoda da bi dobio pare na ruke. Kakav gubitnik, zar ne?”
Jovana se zaledila. Krv joj je nestala iz lica. Čaša sa sokom joj je iskliznula iz ruke i razbila se na mermernom podu, ali ona nije čula zvuk. Čula je samo reč “Sloboda”. To je bio očev čamac. Njegov život. Njegova uspomena na majku.
Pogledala je u svoju plavu haljinu. Svilenu, skupu, prelepu haljinu. Odjednom je shvatila. Nije bilo “dobrog ulova”. Nije bilo pozajmice. Danilo je prodao jedinu stvar koju je voleo, jedinu stvar koja ih je hranila, da bi njoj kupio ovo parče tkanine u kojem ona sada stoji i stidi se njega.
“Gubitnik…” prošaputala je Jovana, a onda se okrenula ka Kaći sa pogledom od kojeg je bogatašica ustuknula. “On nije gubitnik. On je otac.”
Jovana je podigla suknju svoje haljine i potrčala. Nije marila za štikle, nije marila za frizuru. Istrčala je iz hotela kao bez duše, ostavljajući za sobom šokirano društvo i muziku.
“Tata!” vrisnula je u mrak parkinga. “Tata, stani!”
Danilo je već bio kod kapije, hodajući pognute glave, ruku gurnutih u prazne džepove starog džempera. Čuo je njen glas. Okrenuo se, misleći da mu se pričinjava.
Jovana ga je stigla. Bacila mu se u zagrljaj takvom silinom da su se oboje zaljuljali. Njene ruke, mirisne i negovane, obavile su se oko njegovog grubog, ribarskog džempera koji je mirisao na reku i znoj.
“Oprosti mi,” jecala je Jovana, kvaseći mu rame. “Oprosti mi, tata. Nisam znala. Prodao si ‘Slobodu’… prodao si je zbog mene…”
Danilo ju je nespretno potapšao po leđima, svojim hrapavim dlanovima. “Nije važno, sine. Čamac je samo drvo. Ti si moja sloboda. Ti si moja radost. Hteo sam samo da budeš lepa. Da budeš ista kao one.”
Jovana se odvojila od njega i pogledala ga u oči. Zatim je uradila nešto što Danilo nije očekivao. Uhvatila je porub svoje skupe haljine i pocepala ga.
“Nisam ista kao one,” rekla je kroz suze. “I ne želim da budem. One imaju očeve koji im kupuju svet, ali ti si prodao svoj svet za mene.”
Uhvatila ga je za ruku. “Idemo kući, tata. Neću na maturu. Idemo da vratimo pare Kaćinom tati. Radiću celo leto. Konobarisaću. Otkupićemo ‘Slobodu’. Ne treba mi haljina. Treba mi moj tata, onakav kakav jeste.”
Danilo je zaplakao, prvi put posle mnogo godina. Nisu se vratili u salu. Otišli su kući peške, dok je Jovana u preskupoj haljini i bosih nogu (jer je štikle bacila) hodala ponosno pored svog oca ribara.
Sutradan je ceo grad pričao o skandalu, ali Jovana nije marila. Zaposlila se i do kraja leta su skupili novac. Kaćin otac, dirnut pričom, prodao im je čamac nazad po istoj ceni. Danilo je ponovo bio na reci, ali više nije bio sam. Njegova ćerka je često išla s njim, ne stideći se više mirisa ribe, jer je znala da je to miris ljubavi koja nema cenu.
