Maja je bila presrećna. Posao dadilje kod Kovačevih bio je premija. Kuća je bila ogromna, vila u starom delu grada, a plata je bila duplo veća od svega što je mogla da zamisli.
Gospodin i gospođa Kovač su je dočekali na vratima, oboje u skupim kaputima, očigledno u žurbi. “Majo, hvala nebesima da ste stigli,” rekla je gospođa Kovač, nameštajući osmeh. “Deca već spavaju. Luka je u plavoj sobi, Ena u žutoj. Ne bi trebalo da se bude.”
“Sve je u redu,” osmehnula se Maja. “Imam sve pod kontrolom.”
“Odlično,” ubacio se gospodin Kovač, gledajući na sat. “Kasnimo. Samo još par sitnica. Imate listu na frižideru. Uglavnom standardne stvari, wi-fi šifra, brojevi za hitne slučajeve… znate već.”
“Naravno,” klimnula je Maja.
Otpratili su je do kuhinje. Bila je prostrana, moderna, ali nekako hladna. Na ogromnom, metalik frižideru, zaista je bio zakačen list A4 papira.
“Pročitajte to kad stignete. Mi zaista moramo da idemo. Vraćamo se kasno, verovatno oko tri. Ne čekajte nas,” rekla je gospođa Kovač, već na pola puta ka vratima.
I za tren, bili su otišli. Kuća je utonula u potpunu, tešku tišinu.
Maja je udahnula. Malo je bilo jezivo biti sam u tolikoj kući. Otišla je do frižidera. Na vrhu je bio osmeh nacrtan hemijskom. “Dobro došla, Majo!”
Počela je da čita listu.
- Luka pije samo sok od jabuke (ne od kruške, alergičan je!).
- Ena spava sa upaljenim svetlom u hodniku. Ne gasi ga.
- Wi-Fi: Kovač123
- Ako naručuješ hranu, novac je u plavoj činiji.
- Ne puštaj mačku u spavaće sobe.
Maja se osmehnula. Standardne roditeljske brige. A onda je došla do poslednjeg pravila. Broj 6. Bio je napisan drugačijim rukopisom. Užurbanim, kao da je naknadno dodat, i podvučen crvenom olovkom.
- Ne otvaraj vrata tavana. Šta god da čuješ.
Maja se namrštila. Vrata tavana? U hodniku na spratu, videla je mala, drvena vrata, skoro sakrivena.
“Čudaci,” promrmljala je. Verovatno imaju problem sa miševima ili promajom i ne žele da ona ide gore. Slegnula je ramenima, skuvala sebi čaj i sela u dnevnu sobu, puštajući film na laptopu.
Provirila je u sobe. Luka i Ena su spavali kao anđeli. Sve je bilo savršeno.
Oko ponoći, film je postao dosadan. Maja je utišala ton. I tada ga je čula.
Bio je to zvuk odozgo. Sa sprata. Iz pravca tavana.
Zvučalo je kao kliker. Kao da je neko bacio mali stakleni kliker na drveni pod, i on se kotrljao. Tktktktk… pa stao.
Maja se ukočila. Kuća je stara. To je to. Stara kuća, širi se i skuplja.
Onda ga je čula ponovo. Tktktktk… Tktktktk… Ovog puta brže. Kao da se neko igra.
Ne otvaraj vrata tavana. Šta god da čuješ.
Maja je progutala knedlu. Pojačala je film do daske.
Film se završio oko pola dva ujutru. Kuća je utonula u potpunu, tešku tišinu. Maja je odahnula. Zvuk klikera je prestao. Verovatno samo stara kuća. Otišla je na sprat da proveri decu.
Ušla je u Lukinu sobu. Spavao je duboko, grleći plavog medveda. Zatim je tiho otvorila vrata Enine sobe. I ona je spavala, a svetlo u hodniku je bacalo blagi sjaj na njeno lice.
Maja se osmehnula. Sve je bilo u redu. Bila je paranoična.
Vratila se u dnevnu sobu i sela, skrolujući po telefonu. Tišina je sada bila prijatna.
A onda ga je čula.
Nije bio kliker. Bilo je grebanje. Tih, uporan zvuk, kao da mačka grebe po drvetu. Ali mačka je bila dole, spavala je na fotelji. Ovo je dolazilo… sa tavanskih vrata.
Maja se ukočila. Ne otvaraj vrata tavana. Šta god da čuješ.
Grebanje je postalo jače. Kao da neko noktima prelazi gore-dole po drvetu, očajnički. Zatim je stalo.
Maja je zadržala dah.
Iz tavanskih vrata, jasno kao dan, začulo se pevušenje. Tiha, jeziva dečija pesmica koju Maja nije prepoznala.
To je bilo to. Nije je bilo briga za pravila. Ako je neko tamo, ako je neko dete u opasnosti, morala je da proveri. Krenula je uz stepenice, srce joj je lupalo u grlu.
Došla je do hodnika na spratu. Stajala je ispred malih drvenih vrata. Pevušanje je prestalo.
“Halo?” prošaputala je Maja.
Tišina.
A onda je, sa druge strane vrata, čula šapat. Nije bio dečiji. Bio je suv i siktao je. “Napokon. Mislili smo da nikada nećeš doći.”
Maja je vrisnula i ustuknula. Okrenula se da pobegne niz stepenice, ali se zaledila.
Na dnu stepenica stajali su gospodin i gospođa Kovač. Gledali su gore u nju.
“Vratili ste se!” uzviknula je Maja, osećajući ogromno olakšanje. “Hvala Bogu! Neko je na tavanu! Čula sam…!”
Ali Kovačevi se nisu pomerali. Samo su stajali i gledali je.
“Gospodine Kovač?”
“Zaboravila si jedno pravilo, Majo,” rekla je gospođa Kovač. Njen glas je bio ravan, bez emocija.
“Koje pravilo?”
“Ono koje nismo napisali,” rekao je gospodin Kovač. “Pravilo broj 7: Uvek nahrani ono što je na tavanu.”
Maja ih je zbunjeno gledala. “Šta?”
Tada je primetila. Svetlo iz hodnika koje je moralo da ostane upaljeno za Enu… bilo je ugašeno. Hodnik na spratu je bio u mraku.
“Ne,” rekla je gospođa Kovač, polako se penjući uz stepenice. “Nije ‘šta’. Nego ‘koga’.”
Maja je pogledala ka Eninoj sobi. Vrata su bila širom otvorena. Krevet je bio prazan. Pogledala je u Lukinu sobu. I on je nestao.
“Gde su deca?” vrisnula je Maja.
“Gladni su,” rekao je gospodin Kovač, prilazeći joj sa druge strane.
Maja se okrenula ka tavanskim vratima. Ona su se sada polako, uz škripu, otvarala. Iz mraka su je posmatrale stotine malih, sjajnih očiju. I čula je zvuk.
Tktktktk…
Kao hiljadu klikera koji se kotrljaju po drvenom podu.
“Deca su na tavanu,” prošaputala je gospođa Kovač Maji na uvo. “I uvek su gladni novih dadilja.”
