Nikola je bio čovek koga sreća nikada nije pogledala. Radio je kao magacioner, delio mali stan sa cimerom i sanjao o danu kada neće morati da bira između plaćanja kirije i kupovine novih cipela. A onda je stiglo pismo.
Njegov davno zaboravljeni, ekscentrični stric Mihajlo, čovek koji je stekao basnoslovno bogatstvo na berzi i živeo povučeno kao pustinjak, preminuo je. I ostavio je sve njemu. Nikolinu. Ali postojala je “caka”. Uvek postoji “caka”.
Sedeo je u raskošnoj kancelariji advokatske firme “Petrović & Sinovi”, dok mu je advokat čitao testament. Nasledio je trideset miliona evra. Trideset! Ali uslov je bio lud. “Imate tačno trideset dana,” čitao je advokat, “da potrošite do poslednjeg centa celokupnu sumu od trideset miliona evra. Ni cent manje, ni cent više. Ako uspete, nasledićete ostatak Mihajlovog bogatstva, koje iznosi preko trista miliona.” Nikola je zurio, bez daha. Potrošiti trideset miliona za trideset dana? Delovalo je kao san.
“Ali,” nastavio je advokat, a osmeh mu je bio kiseo, “postoji još jedan uslov. Niko. Apsolutno niko ne sme da sazna za ovo nasledstvo niti za ovaj uslov. Ne smete zadržati nikakvu imovinu kupljenu tim novcem na kraju tridesetog dana, osim ličnih stvari. Ne smete poklanjati novac u dobrotvorne svrhe iznad određenog, malog limita. Ne smete uništavati novac. Morate ga potrošiti. Na sebe, na usluge, na prolazne stvari. I morate imati račune za sve.”
Advokat je spustio papire. “Ako prekršite bilo koje pravilo, ili ako vam na kraju tridesetog dana ostane i jedan jedini cent od početnih trideset miliona, gubite sve. Ostaćete bez ičega, baš kao što ste bili i pre.”
Nikola je izašao iz kancelarije, a glava mu je bila u oblacima. Trideset miliona. Trideset dana. I apsolutna tajnost. Kako? Kako potrošiti milion evra dnevno, a da niko ne primeti? Da njegovi prijatelji, kolege, devojka Jelena, ne posumnjaju? Bio je to zadatak bez kraja i bez smisla.
Prvi dan je bio euforičan. Dao je otkaz. Kupio je najskuplje odelo, iznajmio predsednički apartman u najluksuznijem hotelu. Večerao je jastoga i pio najfiniji šampanjac. Potrošio je… možda pedeset hiljada evra. Ostalo mu je još 29 miliona i 950 hiljada. U želucu mu se steglo; iza prve misli krijala se težina koja ga je oborila s nogu.
Drugi dan je pokušao sa kockanjem. Otišao je u kazino, seo za rulet i počeo da stavlja ogromne uloge. Gubio je. Ali onda je počeo da dobija. U panici, ustao je od stola sa skoro dvostruko više novca nego što je uložio. Kockanje nije rešenje.
Treći dan je iznajmio privatni avion i odleteo u Pariz na ručak. Ručak je bio fantastičan. Ali koštao je samo delić onoga što je morao da potroši. Počeo je da paniči. Novac se gomilao, a dani su leteli.
Kupovao je besmislene stvari – zlatnu četkicu za zube, dijamantsku ogrlicu za psa kojeg nema. Unajmio je ceo simfonijski orkestar da mu svira dok doručkuje. Platio je najskuplje prostitutke samo da sede sa njim i pričaju, jer nije smeo nikome da kaže zašto je očajan. Imao je osjećaj da živi u nekoj nakaznoj verziji Midinog dara. Svaki njegov potez stvarao je još veću zbrku.
Njegovi prijatelji su počeli da sumnjaju. “Odakle ti odjednom toliko para, Nikola?”, pitali su. Morao je da laže. Izmišljao je priče o dobitku na kladionici, o malom nasledstvu. Jelena ga je gledala sa zabrinutošću. “Promenio si se,” rekla mu je. “Ne prepoznajem te.”
Dvadeseti dan. Ostalo mu je još deset miliona i deset dana. Ideje su presušile. Očaj je rastao. A onda mu je sinula ideja. Luda, rizična, ali možda jedina moguća. Politička kampanja!
Ideja o političkoj kampanji bila je suluda, ali očajnički privlačna. Šta sagoreva novac brže od politike? Pronašao je najapsurdnijeg, najnepopularnijeg nezavisnog kandidata na predstojećim lokalnim izborima – čoveka čiji je program bio zalaganje za prava gradskih golubova. Savršeno! Niko neće posumnjati da neko zaista ulaže u njega.
Pod lažnim imenom, postao je njegov tajni donator. Finansirao je besmislene TV reklame, bilborde sa slikama golubova, skupove na koje niko nije dolazio. Novac je leteo. Milioni su nestajali u vrtlogu političkog marketinga. Nikola je bio na ivici nervnog sloma, ali je osećao i izopačeno olakšanje. Uspevao je.
Dvadeset deveti dan. Veče pred istek roka. Sedeo je u svom hotelskom apartmanu, okružen računima. Ostalo mu je još tačno pedeset hiljada evra. Morao je biti precizan. Kandidat za kog je navijao, očekivano, nije postigao ništa, ali je Nikoli ispunio svrhu. Poslednji dan je zahtevao preciznost.
Odlučio je da priredi oproštajnu zabavu. Ali ne običnu. Zabavu samo za sebe. Unajmio je najskuplji restoran u gradu. Naručio je najređa vina, najekstravagantnija jela. Unajmio je konobare, kuvare, muzičare… samo za sebe. Sedeo je sam za velikim stolom, u praznoj sali, dok su mu svirali i služili ga. Bio je kralj nad pustošima vlastite samoće. Račun je bio tačno pedeset hiljada evra. Potrošio je sve. Do poslednjeg centa.
Sutradan, tačno u podne, vratio se u kancelariju advokata Petrovića. Izgledao je iscrpljeno, kao da je ostario deset godina. Ali u očima mu je bio mir. Spustio je na sto ogromnu kutiju punu računa. Advokat je satima proveravao. Svaki račun, svaki trošak. Na kraju je podigao pogled. “Neverovatno,” rekao je. “Uspeli ste. Potrošili ste tačno trideset miliona evra, do poslednjeg centa. I niko nije saznao. Čestitam, gospodine Nikola. Ostatak nasledstva je vaš.”
Nikola nije osetio trijumf. Samo umor. I neku čudnu prazninu. Dobio je bogatstvo, ali je umalo izgubio sebe. I Jelenu. Te večeri, nije otišao u vilu koju je nasledio. Otišao je do Jeleninog stana. Pozvonio je. Kada je otvorila, nije video bogataša ispred sebe. Video je Nikolu. Onog starog Nikolu. “Mogu li da uđem?”, upitao je. “Moram nešto da ti ispričam.”
Pričao joj je celu noć. O ludom nasledstvu, o suludom uslovu, o paranoji, o lažima. O tome kako je shvatio da novac ne donosi sreću, već samo komplikacije. Jelena ga je slušala. Kada je završio, nije bila ljuta. Samo ga je zagrlila. “Budalo,” rekla je tiho. “Zašto mi nisi rekao?” “Nisam smeo,” odgovorio je. “Ali sada znam. Bogatstvo ne vredi ništa ako nemaš sa kim da ga podeliš.”
Nikola je nasledio trista miliona. Ali nije nastavio da živi kao pre. Prodao je privatni avion, otkazao članstvo u ekskluzivnim klubovima. Osnovao je fondaciju za pomoć mladim preduzetnicima, ali je to radio tiho, bez pompe. On i Jelena su kupili malu kuću van grada, sa velikom baštom. Nastavio je da radi, ali ovog puta posao koji je voleo – otvorio je malu radionicu za restauraciju starog nameštaja. Najveće bogatstvo koje je stekao tokom onih trideset ludih dana nije bilo trista miliona. Bilo je saznanje šta zaista vredi u životu.
