Dan venčanja Ane i Marka bio je savršen. Sunce je sijalo, gosti su bili nasmejani, a njih dvoje, nakon godina čekanja, konačno su izgovorili “Da”. Ana se osećala kao da lebdi. Dok su plesali prvi ples, Marko ju je privukao sebi i prošaputao: “Konačno si moja. Zauvek.” Njena sreća je bila potpuna.
Nekoliko sati kasnije, san se pretvorio u noćnu moru. Dok su se vozili ka hotelu, u njihov automobil se, prolazeći kroz crveno svetlo, zakucao kamion.
Zvuk lomljenja metala i stakla bio je poslednje čega se Ana sećala pre nego što se onesvestila. Probudila se u bolnici. Glava ju je bolela, a ruka joj je bila u gipsu. Ali to nije bilo važno. Prva misao: Marko. “Gde je moj muž?”, vrisnula je, pokušavajući da ustane. Medicinska sestra ju je nežno zadržala. “Smirite se. Vaš suprug je na intenzivnoj nezi. Imao je tešku povredu glave. Ali živ je.”
Ana je provela naredna tri dana u agoniji, sedeći ispred njegovih vrata. Njena venčanica je bila isečena i bačena, ali bol u slomljenoj ruci nije bio ništa u poređenju sa bolom u njenom srcu. Bila je to neizvesnost koja razara dušu.
Četvrtog dana, doktor je izašao sa osmehom. “Probudio se. Stabilan je. Možete da ga vidite.” Ani se tlo vratilo pod noge. Potrčala je u sobu, a suze radosnice su joj tekle niz lice. “Marko!”, viknula je.
Ležao je u krevetu, glave omotane zavojima. Pored njega su stajali njegovi roditelji i kum. Okrenuo je glavu ka njoj. Gledao ju je. Ali u njegovim očima nije bilo prepoznavanja. Nije bilo ljubavi. Samo hladna, pristojna zbunjenost.
“Oprostite,” rekao je, a glas mu je bio slab. “Da li se mi poznajemo?”
Anin osmeh se zaledio. “Marko, šta to pričaš? Ja sam, Ana. Tvoja žena. Venčali smo se pre… pre nesreće.” Okrenuo se ka svojoj majci, koja je stajala sa strane sa čudnim, skoro zadovoljnim izrazom lica. “Mama, ko je ova žena?” “Niko, sine,” rekla je Markova majka, prilazeći Ani i hvatajući je za ruku. “Doktor je rekao da ga ne smemo zbunjivati. Došlo je do greške.”
Ana se otela. “Kakve greške?! To je moj muž!” Marko je postajao sve uznemireniji. “Molim vas, izađite. Ne znam ko ste, ali plašite me.” Doktor je ušao i odveo Anu napolje. Dijagnoza je bila surova: retrogradna amnezija, izazvana teškim potresom mozga. Ali bila je selektivna. Sećao se svega iz svog života – roditelja, prijatelja, posla. Osim nje. Poslednjih nekoliko godina, period u kojem je upoznao, zavoleo i oženio Anu, bio je potpuno izbrisan. Za njega, ona je bila potpuni stranac. Bila je to sudbina gora od smrti.
Anin svet se pretvorio u birokratsku noćnu moru. Pošto je se Marko nije sećao, njegova majka, gospođa Petrović, preuzela je potpunu kontrolu nad njegovim oporavkom. Ana, iako mu je bila zakonska supruga, tretirana je kao stranac, kao smetnja.
“Doktore, molim vas,” preklinjala je glavnog lekara. “Ja sam mu žena. Moram biti pored njega.” Doktor je bio hladan. “Gospođo, on vas ne prepoznaje. Vaše prisustvo ga samo uznemirava i podiže mu pritisak. Za njegov oporavak, najbolje je da se držite po strani.”
“Po strani?”, vikala je Ana. “Mi smo se venčali pre tri dana!” “Po papirima da,” umešala se Markova majka, koja je stajala pored doktora sa zadovoljnim osmehom. “Ali u njegovoj glavi, vi ste niko. Molim vas, poštujte želje mog sina i ostavite ga na miru.”
Bilo je jasno. Svekrva, koja je od početka prezirala Anu jer nije bila “dovoljno dobra” za njenog sina, sada je konačno dobila priliku da je izbriše. I koristila ju je sa hirurškom preciznošću. Ani je zabranjen pristup sobi. Mogla je samo da stoji u hodniku i gleda kroz staklo kako Markova majka sedi pored njega, namešta mu jastuk i smeška mu se.
Ana je bila slomljena. Vratila se u njihov, sada prazan, stan. Sve je i dalje mirisalo na njega. Njegova četkica za zube stajala je pored njene. U ormaru, njegovo odelo sa venčanja. Osećala se kao duh u sopstvenom životu. Danima je plakala, ali je onda shvatila. Plakanje ga neće vratiti. Ako je se on ne seća, ona će ga naterati da je ponovo upozna.
Prestala je da dolazi u bolnicu kao očajna supruga. Počela je da istražuje. Čitala je sve o njegovoj vrsti amnezije. Saznala je da se sećanja retko vraćaju na silu, ali da se osećanja mogu ponovo probuditi.
Marko je otpušten iz bolnice mesec dana kasnije. Nije se vratio u njihov stan. Majka ga je odvela u svoju kuću, “dok se potpuno ne oporavi”, držeći ga podalje od Ane. Ali Ana je imala plan.
Znala je da Marko, iako se ne seća nje, mora da se seća svoje strasti – restauracije starih motocikala. To je bila njegova opsesija pre nego što ju je upoznao. U maloj, zabačenoj ulici, nalazila se radionica starog majstora kod koga je Marko provodio sate. Ana je otišla tamo.
Objasnila je starom majstoru situaciju. Starac ju je saslušao, a onda klimnuo glavom. “Znam malog Marka. Dobar je momak. Ali njegova majka… uvek je bila otrov.”
Anin plan je bio jednostavan. Zamolila je starog majstora da pozove Marka, da mu kaže da mu treba “pomoć” oko retkog modela. Markova majka nije mogla da ga spreči da ode u radionicu. To je bilo sećanje koje je i dalje imao.
Ana je čekala. Jednog subotnjeg popodneva, ušla je u radionicu, noseći staru, radnu odeću, kose vezane u maramu. Ruke je namerno uprljala uljem. Kada je Marko stigao, nije video “ženu sa venčanja”. Video je samo još jednog mehaničara. “Zdravo,” rekla je, trudeći se da joj glas zvuči obično. “Ti mora da si Marko. Ja sam Ana. Pomažem ovde ponekad.” Pogledao ju je. Ovog puta, bez panike. Bez zbunjenosti. Samo pristojna nezainteresovanost. “Zdravo,” rekao je.
Počeli su da rade. Satima su stajali jedno pored drugog, u tišini, čisteći stari motor. Bilo je to mučenje i blagoslov u isto vreme. On je bio tu, na dohvat ruke, a nije znao ko je ona. Ali onda je on progovorio. “Dodaj mi taj ključ,” rekao je, ne gledajući. “Ne taj, onaj manji. Uvek pomešaš ta dva.” Ana se zaledila. Pogledala ga je. On je i dalje gledao u motor. “Kako znaš da ću pomešati?”, upitala je tiho. Marko se namrštio, kao da ga je nešto zbunilo. “Ne znam,” rekao je polako. “Samo… sam znao.”
Dani su se pretvorili u nedelje. Ana je nastavila da “pomaže” u radionici. Marko je dolazio svakog dana. Pričali su o motorima, o alatu, o snovima. Polako, zidovi oko njega su počeli da padaju. Smejao se njenim šalama, tražio njeno mišljenje. Ponovo je počinjao da je vidi, ne kao stranca, već kao nekoga ko mu je blizak.
Jednog popodneva, dok su radili na motoru, Marko se iznenada zaustavio. Pogledao ju je. “Ana,” rekao je, “osećam se kao da te poznajem celog života.” Srce joj je poskočilo. “Možda i poznaješ,” prošaputala je. “Moja majka ne voli da dolazim ovde,” rekao je. “Kaže da je to prljav posao. I da treba da se držim podalje od… tebe.” “A šta ti misliš?”, upitala je. Nasmešio se. “Mislim da je ovo jedino mesto gde se osećam kao ja. I da si ti… jedina osoba s kojom mogu da budem ja.”
U tom trenutku, telefon mu je zazvonio. Bila je to njegova majka. Marko se udaljio da razgovara. Ana je ostala sama, srce joj je lupalo. Približavala se. Osećala je to.
Ali tada se u radionicu ušao njegov kum, Jovan. Pogledao je Anu, a onda Marka. “Marko, tvoja majka je ljuta. Zašto si ovde? I šta ona traži ovde?”, upitao je, pokazujući na Anu. Marko se namrštio. “Jovane, Ana je moja prijateljica. Pomaže mi ovde.” Jovan se podsmjehnuo. “Prijateljica? Marko, pa to je Ana! Tvoja žena! Venčali ste se pre nesreće!” Markovo lice je prebledelo. Pogledao je Jovana, zatim Anu, pa ponovo Jovana. Zbunjenost se pretvorila u nevericu, a onda u užas. “Šta…?”, promrmljao je. “Ali majka mi je rekla… da si ti stranac…”
Ana je znala da je došao trenutak istine. Prišla mu je, uhvatila ga za ruku. “Marko,” rekla je tiho. “Tvoja majka nije želela da se sećaš. Venčali smo se tog jutra. Pre nesreće.” Suze su joj navirale. “Tog dana si mi rekao da sam tvoja. Zauvek.” Markove oči su se naglo raširile. Počeo je da se hvata za glavu. Sećanja su se vraćala, poput bujice. Mladi par koji pleše. Njen osmeh. Njegovo “Zauvek.” Zatim, urlik guma, lomljava metala, tama.
Sve se vratilo. Srušio se na kolena, držeći se za glavu. Ana je kleknula pored njega. “Setio sam se,” prošaputao je, a suze su mu se slivale. “Ana… oprosti mi. Oprosti mi što sam te zaboravio.” Zagrlila ga je čvrsto. “Nikada te nisam ni pustila,” prošaputala je.
Njegova majka je izgubila kontrolu. Marko je odbio da se vrati u njenu kuću. Vratio se u njihov stan. Nije mu se vratilo samo sećanje na Anu, već i na sve manipulacije njegove majke tokom godina.
Nekoliko meseci kasnije, ponovo su bili u crkvi. Ovog puta, bez gužve, bez raskoši. Samo oni, kum i stari majstor iz radionice. Ponovo su izgovorili zavete. “Ana,” rekao je Marko, gledajući je u oči. “Sećam se svega. I biram te ponovo. Svakog dana. Zauvek.” Ana je osetila kako joj srce lebdi. Nije to bio savršen završetak, jer ožiljci amnezije i izdaje su ostali. Ali bila je to priča o ljubavi koja je preživela zaborav. Ljubavi koja je, na kraju, pronašla svoj put nazad.
