Sa šesnaest godina, Maja je već imala reputaciju. U školi su je smatrali “problematičnom”. Kod staratelja, njene tetke i tetka, smatrali su je “nezahvalnom”. Bila je tiha, drska, a njene tamne oči gledale su svet sa prkosom koji je odrasle dovodio do ludila.
“Majo, ponovo,” rekao je direktor škole, gledajući je preko stola. Pored njega je sedela njena tetka Dobrila, žena umornog lica, koja je tiho plakala u maramicu. “Pobegla si sinoć. Opet. A jutros smo te uhvatili kako kradeš hranu iz školske kuhinje. Hleb i nekoliko pašteta. Zašto, Majo? Zaboga, imaš hranu kod kuće. Imaš krevet. Zašto nam ovo radiš?”
Maja je ćutala. Gledala je u svoje izgrebane patike. Duga, tamna kosa skrivala joj je lice. “Socijalna služba je već obaveštena,” nastavio je direktor. “Ovo je tvoja poslednja opomena. Još jedan ovakav incident, i ideš u dom.”
Tetka Dobrila je jecala glasnije. “Ne znamo šta više da radimo s njom! Otkako ju je majka napustila, postala je… ovakva. Divlja. Nezahvalna.”
Svi su znali “priču”. Pre godinu dana, Majina majka, Vesna, žena koja se borila sa depresijom i dugovima, jednostavno je “nestala”. Ostavila je šesnaestogodišnju ćerku bez reči, a brigu o njoj preuzeli su tetka i tetak. Barem su oni tako mislili.
Maja je konačno podigla pogled, a oči su joj bile hladne. “Je l’ mogu da idem?” Direktor je uzdahnuo i odmahnuo rukom.
Kada je izašla iz škole, nije otišla kući. Njena maska prkosa se istog trenutka slomila. Lice joj se izobličilo od straha i umora. Trčala je. Nije trčala ka kući svoje tetke, već ka suprotnom delu grada, ka staroj, napuštenoj industrijskoj zoni.
Zaobišla je fabriku, preskočila ogradu i ušla duboko u šikaru iza nje. Tamo, skrivena gustim rastinjem, nalazila se stara, oronula koliba koju su nekada koristili čuvari. Prišla je vratima i tiho kucnula poseban ritam. Tri kratka, dva duga. “Mama?”, prošaputala je. “Ja sam, Maja.”
Vrata su se jedva čujno otvorila.
Unutrašnjost kolibe bila je mračna i hladna, čak i tokom dana. Mirisalo je na vlagu, bolest i strah. Na starom, poljskom krevetu u uglu, ležala je žena. Bila je to Vesna, Majina majka. Ali bila je to samo senka žene koje se Maja sećala. Upalih obraza, ispucalih usana i sa grozničavim sjajem u očima.
Istina je bila drugačija od one koju je grad znao. Vesna nije “nestala”. Pre godinu dana, kada su ih izbacili iz stana zbog dugova, Vesna se slomila. Nije imala gde da ode. Socijalna služba bi ih razdvojila – nju bi poslali u bolnicu, a Maju u hraniteljsku porodicu. U panici, Vesna je htela da pobegne, da ostavi Maju tetki.
Ali Maja nije dozvolila. “Nećeš me ostaviti,” rekla je tada petnaestogodišnja Maja. “Sakriću te. Brinuću se o tebi.”
Pronašle su ovu napuštenu kolibu. Maja je slagala tetku i tetka, rekla im je da ju je majka napustila i da nema pojma gde je. Oni su je, sažaljevajući je, primili u svoj dom. I tako je počeo Majin dvostruki život.
Danju je bila “problematična” tinejdžerka koja je živela kod rođaka. Noću, i svakog trenutka kada bi mogla da pobegne, postajala je jedini staratelj svojoj bolesnoj majci.
“Donela sam ti,” prošaputala je Maja, vadeći hleb i paštete iz torbe. To je bila hrana koju je ukrala iz školske kuhinje. Vesna je pokušala da se osmehne. “Ne smeš to da radiš, anđele moj. Uhvatiće te. Odvešće te.” “Neće,” rekla je Maja odlučno. “Moram. Hladno ti je.”
Majka joj je bila sve gore. Imala je neku bolest pluća, kašalj ju je razdirao, a nije imala lekove. Maja je znala da joj treba lekar, bolnica. Ali ako bi je odvela u bolnicu, sve bi se otkrilo. Razdvojili bi ih. Maju bi poslali u dom zbog laganja, a Vesnu… Vesna bi umrla sama.
“Direktor je zvao socijalnu službu,” rekla je Maja tiho, dok je majci vlažila čelo mokrom krpom. “Rekli su da je poslednja opomena.” Vesna je počela da plače. “Ja sam ti ovo uradila. Uništila sam te. Bolje bi bilo da sam…” “Ne govori to!” prekinula ju je Maja oštro. “Ne govori to nikad! Dobro smo. Snaći ćemo se. Samo moraš da ozdraviš.”
Ali Maja je znala da se neće snaći. Bilo je sve teže. Tetka ju je zaključavala noću, pa je morala da beži kroz prozor, rizikujući povredu. Krađa hrane postajala je sve opasnija jer su je čuvari u školi već primetili. Osetila je da je uhvaćena, kao ptica koja je prekasno shvatila da krila više ne znače slobodu.
Te noći, dok se vraćala u tetkinu kuću, Maja je osetila da je neko prati. Ubrzala je korak. Kada se okrenula u mračnoj ulici, videla je automobil. Nije bio policijski. Bio je to automobil njenog razrednog starešine, profesora Marka. Čoveka koji ju je uvek gledao sa čudnom mešavinom sažaljenja i sumnje.
Upalio je svetla. Maja je stala, zaslepljena. Nije mogla da pobegne. “Majo,” rekao je, izlazeći iz auta. Nije vikao. Glas mu je bio miran. “Kasno je. Šta radiš u ovom delu grada? Tvoja tetka živi na drugoj strani.”
Maja je ćutala. Srce joj je lupalo od panike. “Video sam te kako izlaziš iz one šikare kod stare fabrike,” rekao je. “Pratim te već danima. Znao sam da nešto nije u redu. Znao sam da nisi loša devojka. Šta kriješ tamo, Majo?”
Suze koje je Maja zadržavala ceo dan – pred direktorom, pred tetkom, pred majkom – konačno su potekle. Njena fasada prkosa se srušila. Tresla se, ne od hladnoće, već od iscrpljenosti i straha. “Molim vas,” jecala je, hvatajući se za rukav profesora Marka. “Molim vas, nemojte nikome reći. Uzeće mi je.”
Profesorovo lice se smekšalo. “Koga će ti uzeti, Majo? Pusti me da ti pomognem.” Maja je znala da više nema izbora. Njena tajna je bila preteška da je nosi sama. Odvela ga je nazad do kolibe.
Kada je profesor Marko ušao unutra i video Vesnu kako leži na prljavom krevetu, bledu i jedva dišući, ostao je bez reči. Smrad bolesti bio je nepodnošljiv. Shvatio je razmere Majine tragedije. Ovo nije bila tinejdžerska pobuna. Ovo je bila očajnička borba za opstanak. “Ona nije htela da me ostavi,” plakala je Maja. “Bila je bolesna, plašila se da će nas razdvojiti.”
Marko je odmah izvadio telefon. “Ne! Molim vas, ne zovite socijalnu službu!” vrisnula je Maja. “Ne zovem njih,” rekao je mirno. “Zovem hitnu pomoć. Tvoja majka umire, Majo. Treba joj bolnica, odmah.”
Te noći, sve se otkrilo. Hitna pomoć je stigla i odvela Vesnu. Lekari su rekli da je Maja stigla u poslednji čas; teška upala pluća, pogoršana neuhranjenošću, skoro ju je ubila. Naravno, socijalna služba je obaveštena. Ali priča je sada bila potpuno drugačija.
Kada je socijalna radnica sutradan stigla u školu, nije došla po “problematičnu” Maju. Došla je da razgovara sa heroinom. Profesor Marko je već ispričao direktoru i Majinoj tetki celu istinu.
Tetka Dobrila je sedela u kancelariji, slomljena od stida. “Nismo znali,” jecala je. “Mislili smo da je samo besna na nas. Nismo imali pojma da nosi takav teret.”
Priča se proširila gradom. Maja više nije bila “divlja”. Bila je devojčica koja je godinu dana, sama, na svojim leđima, nosila život svoje majke. Krađa hrane iz kuhinje više nije bila delikt, već čin očajničke ljubavi. Noćna bežanja nisu bila bunt, već žrtva.
Socijalna služba je donela odluku. Vesna je, nakon dugog lečenja u bolnici, prebačena u ustanovu za dugotrajnu negu, gde je konačno dobijala adekvatnu medicinsku pomoć. A Maja…
“Ne želimo da te odvajamo od porodice,” rekla je socijalna radnica Maji. “Pogotovo sada. Tvoja tetka i tetak su shvatili. Spremni su da pokušaju ponovo, ovog puta sa istinom.”
Maja se vratila kod njih. Ali sve je bilo drugačije. Više nije bilo sumnjičavih pogleda, nije bilo zaključavanja vrata. Bilo je samo razumevanja i tihog divljenja. Maja je konačno mogla da bude samo devojčica. Mogla je da uči, da spava noću, znajući da je njena majka na sigurnom. Njena žrtva je konačno dobila smisao.
Pouka priče: Ponekad oni koji izgledaju najproblematičnije spolja, nose najteže bitke iznutra. Prava snaga se ne ogleda u prkosu, već u žrtvi koju smo spremni da podnesemo za one koje volimo.
