Kada su Marko i Ana konačno pronašli kuću pored Crnog jezera, mislili su da su pronašli raj. Stara, kamena kuća, obrasla bršljanom, sa velikim tremom koji je gledao na mirnu, tamnu vodu okruženu gustom borovom šumom. Bilo je to ostvarenje njihovog sna – pobeći iz gradske vreve, odgajati svoju petogodišnju ćerku Lanu u miru prirode.
Prvih nekoliko nedelja bilo je idilično. Lana se igrala u dvorištu, jurila leptire, dok su Marko i Ana renovirali kuću, ispunjavajući je smehom i novim životom. Jezero je bilo prelepo, iako neobično mirno. Voda je bila toliko tamna i duboka da se dno nikada nije videlo, čak ni uz samu obalu. Ponekad bi, u sumrak, površina jezera postala savršeno glatka kao crno ogledalo, reflektujući nebo na zastrašujuće realan način.
Stari meštani iz obližnjeg sela bili su ljubazni, ali uzdržani. Kada bi Marko spomenuo jezero, njihovi osmesi bi postali usiljeni, a pogledi bi im odlutali. “Lepo je jezero,” rekao je stari ribar jednom Marku. “Ali ćudljivo. Ne voli da se uznemirava. Pogotovo noću.” Marko se nasmejao, misleći da je to samo lokalno sujeverje.
Ali onda su počele da se dešavaju čudne stvari. Sitnice. Njihov pas, Reks, inače hrabar i glasan, počeo je čudno da se ponaša. Noću bi cvileo ispred vrata, odbijajući da izađe u dvorište koje je gledalo na jezero. A onda je, jedne večeri, jednostavno nestao. Tražili su ga danima. Nije bilo ni traga. Kao da ga je zemlja progutala. Ili voda.
Ana je postajala sve nervoznija. Tvrdila je da noću čuje čudne zvukove – tiho šaputanje koje dolazi sa jezera, kao da neko doziva. Marko ju je tešio, govoreći da je to samo vetar u borovima ili zvuk vode. Ali i on je osećao nelagodu. Ponekad bi, kasno noću, stojeći na tremu, imao osećaj da ga nešto posmatra iz tamne vode. Nešto drevno i gladno.
Jedne večeri, dok je uspavljivala Lanu, devojčica je pokazala prstom ka prozoru koji je gledao na jezero. “Mama,” prošaputala je. “Ko je ona teta u vodi?” Ana se sledila. Prišla je prozoru. Nije bilo ničega. Samo mirna, crna površina jezera koja je reflektovala mesečinu. “Nema nikoga, dušo,” rekla je, trudeći se da joj glas ne zadrhti. “Samo si sanjala.” Ali Lanine oči su bile širom otvorene, pune straha. “Nije sanjala. Stajala je tamo. I gledala me je.”
Te noći, Ana nije spavala. Sedela je u mraku, slušajući. I čula je. Tiho plakanje. Ne dečije. Zvuk tuge tako duboke da joj se led uvukao u kosti. Zvuk je dolazio sa jezera.
Te noći, Ana nije spavala. Sedela je u fotelji, stežući šolju ohlađenog čaja, dok ju je svaki šum terao da poskoči. Zvuk plakanja, taj jezivi, tužni jecaj, trajao je satima pre nego što je utihnuo sa prvim zracima sunca. Probudila je Marka čim je svanulo, lica bledog od umora i straha.
“Marko, moramo da idemo odavde,” rekla je, a glas joj je drhtao. “Lana je sinoć videla ženu u jezeru. A ja… ja sam čula kako neko plače. Nešto nije u redu sa ovom kućom. Sa ovim jezerom.”
Marko, iako i sam uznemiren nestankom psa Reksa, pokušao je da bude racionalan. “Ana, dušo, umorna si. To je samo starčevo sujeverje. Verovatno je vetar, ili sova. A Lana je imala noćnu moru.” “Nije bio san!”, viknula je Ana. “Osećam, Marko! Osećam da nas nešto posmatra! Ovo mesto je… zlo.”
Da bi je smirio, pristao je da se raspitaju po selu. Otišli su do male, lokalne crkve, nadajući se da će im stari sveštenik reći nešto o istoriji imanja. Zatekli su ga u bašti. Bio je to starac dubokih bora i očiju koje su videle previše. Kada su mu rekli gde žive, njegov osmeh je nestao.
“Kuća na Crnom jezeru,” rekao je tiho. “Zašto ste tamo odveli dete?” “Kako to mislite?”, upitao je Marko. Starac ih je pozvao da sednu. “Ta kuća je godinama prazna. Sa razlogom. Ljudi je izbegavaju. Postoji priča… legenda.”
Ispričao im je. Pre stotinu godina, na mestu gde je sada jezero, bilo je malo selo. U tom selu živela je žena po imenu Jelena, koja je imala sina jedinca. Jednog dana, dečak se igrao preblizu vode i udavio se. Majka je, slomljena od bola, proklela i reku i nebo, a onda je, u dugoj beloj haljini, ušla u vodu i nikada se više nije pojavila. Sutradan, zemlja se potresla, a reka je nadošla, potopivši celo selo i stvarajući Crno jezero.
“Od tada,” šaputao je sveštenik, “ona je tu. Duh Jezera. Ne miruje. Zovu je ‘Ucviljena Majka’. A legenda kaže da svakome ko se nastani na njenoj obali, uzima ono što najviše voli.” Ana je prekrila usta rukom. “Ona uvek uzima po redu,” nastavio je starac, ne gledajući ih u oči. “Prvo uzme ono što je čuvar kuće. Vernu životinju. Psa. Da najavi svoj dolazak.”
Marko i Ana su se pogledali, zaleđeni od užasa. Njihov pas, Reks, je nestao. “A onda… onda dođe po ono što je njoj oduzeto,” završio je sveštenik. “Dođe po dete.”
Vratili su se u kuću dok je sunce zalazilo. Više nije bilo govora o sujeverju. Strah je bio stvaran, opipljiv. Uleteli su u Laninu sobu. Devojčica je mirno sedela na podu i crtala. “Lana, dušo, pakujemo se! Idemo odavde, odmah!”, rekla je Ana, grabeći odeću iz ormara. Lana je podigla pogled, zbunjeno. “Zašto? Zar ne možemo da sačekamo tetu?” “Koju tetu?”, upitao je Marko. “Tetu iz jezera,” odgovorila je devojčica nevino. “Obećala je da će večeras doći da se igramo.”
Te noći, nisu spakovali. Nisu stigli. Dok su užurbano trpali stvari u kofere, čuli su je. Pesmu. Tihu, jezivu uspavanku koja je dolazila spolja, sa jezera. Vetar je nosio melodiju pravo do njihovih prozora. Marko je zgrabio Lanu. “Idemo u sobu. Ne izlazite šta god da se desi!”
Zaključali su se u spavaću sobu, najdalju od vode. Ali zvukovi su postajali sve jači. Plakanje. Šapat koji je dozivao Lanino ime. A onda… grebanje. Ne na vratima. Ne na prozoru. Grebanje po spoljnim zidovima kuće. Kao da nešto mokro i hladno, sa dugim noktima, pokušava da uđe unutra. Lana je vrisnula, skrivajući lice u Aninom krilu. “Mama, ona je tu! Teta je došla po mene!”
Grebanje nije prestajalo. Pojačavalo se, postajalo je mahnito. Zvučalo je kao da desetine noktiju stružu po kamenu, pokušavajući da pronađu pukotinu, ulaz. Ana je držala Lanu čvrsto, pevajući joj dečiju pesmicu da nadglasa užasne zvuke, ali i sama se tresla od straha. Marko je stajao pored vrata, držeći tešku gvozdenu žarač iz kamina, jedino oružje koje je mogao da nađe. Oči su mu bile pune straha, ali i odlučnosti.
Odjednom, grebanje je stalo. Nastala je tišina. Teška, napeta tišina. Marko, Ana i Lana su zadržali dah, osluškujući. A onda se začuo novi zvuk. Mnogo gori. Zvuk teških, mokrih koraka. U kući. Na spratu ispod njih.
Neko, ili nešto, je ušlo. Čuli su kako se polako penje uz stare, drvene stepenice. Škrip. Škrip. Škrip. Svaki korak je bio mučenje. Približavalo se njihovoj sobi.
Marko je podigao žarač. Ana je još čvršće zagrlila Lanu. Stali su ispred vrata spavaće sobe. Tišina. A onda, kvaka. Kvaka je počela polako da se okreće.
Marko je vrisnuo i svom snagom udario žaračem u vrata, tačno tamo gde je bila kvaka. Začuo se zvuk lomljenja drveta i nešto što je zvučalo kao prigušeni, neljudski krik bola. Kvaka je prestala da se okreće.
Ali onda je počelo lupanje. Snažno, ritmično lupanje po vratima. Kao da neko celim telom udara u njih. Vrata su bila stara, drvena. Počela su da popuštaju. Napukla su. Kroz pukotinu, videli su tamu hodnika… i nešto belo. Deo haljine? Ili kože?
“Moramo da bežimo!”, viknuo je Marko. Pogledao je ka prozoru. Bili su na prvom spratu. Ispod prozora je bila nadstrešnica trema, a ispod nje meka trava bašte. Nije bilo visoko. “Ana, uzmi Lanu! Kroz prozor!”
Dok je on držao vrata, koja su podrhtavala pod udarcima, Ana je otvorila prozor. Hladan noćni vazduh je zapljusnuo sobu. Prvo je spustila Lanu na nadstrešnicu. Devojčica je plakala, ali je bila hrabra. Zatim je Ana izašla. Poslednji je bio Marko. Baš kada je izlazio, vrata su se uz tresak razvalila. U mračnom okviru vrata stajala je prilika. Visoka, mokra, u nečemu što je ličilo na pocepanu belu haljinu, duge crne kose koja joj je prekrivala lice. Ispružila je ruku ka njima.
Skliznuli su niz nadstrešnicu i pali na travu. Nisu stali. Trčali su. Trčali su kroz mračnu baštu, ka kapiji, ka putu, što dalje od kuće, što dalje od jezera. Iza sebe su čuli samo jedan zvuk. Zvuk tužnog, očajničkog plača koji je dolazio iz mračne vode.
Stigli su u selo pred zoru, blatnjavi, iscrpljeni i prestravljeni. Sveštenik im je otvorio vrata crkve. Nije postavljao pitanja. Samo ih je pustio unutra i dao im da piju svetu vodicu.
Nikada se više nisu vratili u kuću pored Crnog jezera. Otišli su iz tog kraja zauvek. Ponekad bi se Ana noću budila, misleći da čuje tiho plakanje. Ali znala je da je to samo sećanje.
Pouka priče: Neka mesta čuvaju tugu koja je prejaka. Neke legende nisu samo priče. A najvažnije je slušati upozorenja – i nikada ne uznemiravati Ucviljenu Majku Crnog jezera.
