Ana je obožavala buvljake. Svake subote, pre nego što bi sunce dobro upeklo, pretraživala bi tezge, tražeći skrivene dragulje u moru zaboravljenih stvari. Nije tražila novac, već priče. Verovala je da svaki antikvitet ima dušu.
Jednog prohladnog jutra, naišla je na neobičnu, starinsku muzičku kutiju od tamnog drveta. Nije bila preterano lepa, ali nešto ju je privuklo. Na prvi pogled, delovala je kao obična kutija za nakit, ali bila je teža nego što je trebalo. Ana je osetila blagu vibraciju pod prstima. Kao da je kutija “zvala” da bude kupljena.
Cena je bila simbolična. Kupila ju je i odnela kući, osećajući da je pronašla nešto posebno.
Naveče, dok je kutija stajala na njenom stolu, Ana je počela detaljnije da je pregleda. Prešla je prstima preko izbledelog rezbarenja, pokušavajući da pronađe skriveni mehanizam. Znala je da stari predmeti često kriju tajne.
Nakon nekoliko minuta, njeni prsti su prešli preko malenog udubljenja na dnu kutije. Laganim pritiskom, skrivena pregrada se otvorila uz tihi klik. Unutra nije bilo zlata, ni dragulja. Bilo je samo parče požutelog papira, presavijeno na četvoro.
Ana ga je pažljivo izvukla. Drhtavim rukama ga je razvila. Rukopis je bio elegantan, ali drhtav, kao da je pisan u žurbi ili strahu.
Poruka je glasila:
“Ako ovo čitaš, ja sam mrtva. I molim te, osveti me. Ne mogu reći ko sam, ni ko me je ubio. Ali zovu me Ptičica. Pronađi moj glas. Pronađi istinu u… ‘Vila Senki’. Kuća puna tišine, ali sa glasnim tajnama. Molim te, ne odustaj.”
Anina koža se naježila. Srce joj je počelo da lupa. Nije bila detektiv, niti je ikada imala ikakve veze sa kriminalom. Ali ova poruka… imala je težinu sudbine. Osećala je da je, preuzimanjem kutije, preuzela i obavezu.
Reči “Vila Senki” su joj odzvanjale u glavi. Zvučalo je kao nešto iz bajke, ili noćne more.
Počela je da istražuje. Prvo je pretražila internet. Nije bilo rezultata za “Vila Senki” kao naziv kuće. To ju je iznenadilo. Onda je prešla na vesti o nerešenim ubistvima u prethodnim decenijama. Bez sreće.
Poruka je bila stara, papir požuteo, ali mastilo je bilo crno i jasno. Ko je bila “Ptičica”? I zašto je baš njoj, nepoznatoj Ani, ostavila ovu poruku? Misterija je samo rasla.
Ana je shvatila da će morati da krene drugačijim putem. Ako ne može da nađe “Vilu Senki” po imenu, moraće da je nađe po opisu: “Kuća puna tišine, ali sa glasnim tajnama.”
Ana je odlučila da se osloni na svoju jedinu prednost: svoju intuiciju. “Vila Senki” mora biti neka napuštena, stara kuća, verovatno sa mračnom reputacijom. Posvetila je slobodno vreme vožnji kroz starije delove grada i okolinu.
Nakon nekoliko dana jalove potrage, skoro da je odustala. Ali poruka “ne odustaj” joj je odzvanjala u glavi.
Konačno, u jednom zabačenom, starijem predgrađu, ugledala je. Kuća je bila na brdu, sakrivena gustim krošnjama drveća koje su bacale senke čak i usred dana. Bila je velika, oronula i neobično tiha. Prozori su bili prljavi, neki i razbijeni. Nije imala formalni natpis, ali je Ana znala: ovo je “Vila Senki”.
Otišla je do najbližeg komšije, starog čoveka koji je sedeo na tremu. Predstavila se kao agent za nekretnine koji se raspituje o imovini. “Ah, ta kuća,” rekao je starac, odmahujući glavom. “Napuštena. Godinama. Pripadala je porodici Kolar. Puna misterija. Kažu da je vlasnik, gospodin Kolar, umro od tuge nakon što mu je ćerka nestala.” “Nestala?”, upitala je Ana, dok joj je srce jače zakucalo. “Da. Pre dvadeset godina. Zvala se Marija. Bila je pevačica. Svi su je zvali Ptičica zbog njenog glasa.”
Ana se zaledila. Ptičica. Ime iz poruke! Nestala je. Nije umrla. Ili je bar tako objavljeno. “Je li pronađena?”, upitala je. “Nikad. Samo je nestala. A otac joj je umro od tuge. Kuća je ostala netaknuta. Puna tišine. Ali, da, puna i tajni.”
Ana se vratila u kuću. Mora da uđe unutra. Sačekala je sutrašnji dan i, pod izgovorom da je kupac, uspela da pronađe lokalnog agenta. Agenta je zanimala samo provizija. Dao joj je ključ i pustio je da sama razgleda.
Vila je bila jeziva. Prašina, paučina, nameštaj prekriven belim čaršavima. Bilo je hladno, čak i na suncu. Ana je išla od sobe do sobe, tražeći glasnu tajnu usred te tišine.
U jednoj od spavaćih soba, pronašla je. Soba je bila zatrpana kutijama, starim knjigama i nepotrebnim stvarima. Na podu, pored prozora, stajala je Marijina muzička kutija. Identična onoj koju je Ana kupila, samo veća. Ovo nije bila slučajnost.
Ana se sagnula. Kutija je bila zaključana. Prešla je rukom preko nje i osetila da u njoj nešto “zvecka”. Čvrsto je stisnula svoju muzičku kutiju, onu koju je kupila na buvljaku. Shvatila je. Ključ. Ključ za veliku kutiju mora da je negde unutra.
Ana je brzo razvalila dno svoje male kutije. Unutra je, pored parčeta papira, pronašla i mali, ugravirani ključ. Ključ je savršeno odgovarao bravi Marijine, veće kutije.
Uz drhtanje, otključala ju je. Unutra nije bilo novca. Bilo je uredno složeno desetak malih, tankih, magnetofonskih traka.
Ovo je bio Marijin “glas”. Njene tajne su bile snimljene.
Ana je ponovo kontaktirala komšiju. Upitala ga je da li poznaje nekoga ko ima stari magnetofon. Starac ju je uputio na lokalnog kolekcionara, gospodina Dragana, koji je popravljao stare aparate.
Odmah je otišla do njega. Dragan je bio zbunjen zašto bi neko hteo da sluša stare trake, ali je pristao da joj pomogne.
Kada je pustio prvu traku, tišina se pretvorila u istinsku užas. Glas Marije, Ptičice, bio je jasan i mlad, ali pun straha.
Na trakama je Marija svedočila o svom životu. Pričala je o tome kako je njen otac, gospodin Kolar, zloupotrebljavao svoju moć i novac. Ali ključna informacija došla je na pretposlednjoj traci.
“Znam šta je uradio! Rekao mi je. Ne mogu više da ćutim! Ubio je onu devojku, onu siromašnu devojku koja je svedočila protiv njega u slučaju mita. Rekao mi je da je sakrio njeno telo na imanju, pored starog bunara. Ako mi se nešto desi… on je kriv.”
Marijin glas se prekinuo, a snimak se završio užasnim, prigušenim krikom.
Ana je shvatila sve. Marija nije “nestala” zbog tuge, već zato što je saznala očevu tajnu. Poruka u kutiji nije bila ostavljena Ani, već verovatno nekom prijatelju koji bi je pronašao. Otac ju je ubio, ili je naterao da pobegne, a onda inscenirao svoju smrt od “tuge” kako bi sve zataškao.
Ana je bila u dilemi. Išla je za istinom, ali sada je pronašla dva ubistva, a oba su počinjena od strane čoveka koji je mrtav. Šta je njena “osveta”?
Nije mogla samo da ode. Vratila se na imanje Kolar. Pronašla je stari bunar. I, skriveno u šumi pored njega, pronašla je nešto što je potvrdilo Marijinu priču: stare, raspadnute ostatke zakopane u plitkom grobu.
Ovaj put, Ana nije išla kod amatera. Sa snimcima, kutijom i dokazima o drugom telu, otišla je pravo u policiju. Policija je brzo reagovala. Telo je iskopano, dokazi su se poklopili sa Marijinim snimcima. Iako je Marijin otac bio mrtav, istina nije.
Nakon istrage, Marijin nestanak je prekvalifikovan u ubistvo. Njena sudbina je konačno razjašnjena. Osveta nije bila osveta novcem ili krvlju, već osveta istinom.
Ana je, kao nagradu za svoje detektivske napore, dobila priznanje i malu svotu novca. Ali najveća nagrada je bio mir Ptičice. Njen glas, zarobljen na starim trakama dvadeset godina, konačno je oslobođen i donosio je pravdu.
