Stari kralj Zvonimir je sedeo na svom tronu, ali njegovo srce je bilo teško. Imao je ogromno kraljevstvo, kovčege pune zlata i vojsku kojoj nije bilo ravne. Imao je i tri sina. Ali gledajući u njih, plašio se za budućnost svog naroda.
Njegov najstariji sin, Stjepan, bio je ratnik. Bio je snažan, ohol i verovao je da je sreća u moći i osvajanju. “Narod mora da te se plaši, oče,” govorio bi. “Tako te poštuju.”
Srednji sin, Branimir, bio je trgovac u duši. Bio je lukav, proračunat i verovao je da se sreća može kupiti. “Sve ima svoju cenu, oče,” smejao bi se. “A narod je najsrećniji kada su riznice pune.”
Najmlađi sin, Mislav, bio je drugačiji. Bio je tih, povučen i sanjar. Provodio je vreme u biblioteci ili šetajući među običnim narodom, prerušen u seljaka. Stjepan i Branimir su ga smatrali slabim i bezvrednim. Ali kralj je u njemu video nešto što u drugima nije – srce.
Osećajući da mu se bliži kraj, kralj je odlučio da ih stavi na poslednji test. Pozvao ih je u veliku dvoranu. “Sinovi moji,” rekao je dubokim, umornim glasom. “Star sam. Vreme je da jedan od vas preuzme krunu. Ali krunu može nositi samo onaj ko razume šta je prava sreća.” Dao im je zadatak. “Imate tri dana. Prođite kraljevstvom i donesite mi ono što će me, po vašem mišljenju, istinski usrećiti. Ne mene kao kralja, već mene kao čoveka. Onaj čiji mi dar najviše obraduje dušu, naslediće sve.”
Stjepan se nacerio. Znao je tačno šta će uraditi. Odmah je naredio da mu osedlaju najboljeg konja. Odlučio je da ulovi legendarnog zlatnog jelena koji je, prema priči, živeo duboko u zabranjenoj šumi. Kakav bi to trofej bio!
Branimir se povukao u svoje odaje i počeo da piše pisma. Kontaktirao je trgovce sa Istoka. Naručio je najveći dijamant koji se može kupiti, “Suzu zore”, kamen tako redak da bi zasenio i sunce. Novac nije bio problem.
Samo je Mislav stajao zbunjen. Šta može usrećiti čoveka koji ima sve? Znao je da to nije ni trofej ni dragulj. Osećao je da je odgovor negde drugde. Obukao je svoju staru, seljačku odeću i izašao iz palate, peške. Krenuo je tamo gde njegova braća nikada nisu zalazila – u najsiromašnije ulice grada.
Prvi dan je proveo slušajući. Slušao je priče udovice koja nije imala čime da nahrani decu. Slušao je starca koji se smrzavao jer nije imao drva. Video je mnogo tuge, ali i male, sićušne trenutke radosti – decu koja su se smejala jureći staru krpenu loptu.
Drugog dana, Mislav je delio. Ono malo novca što je poneo, dao je udovici za hleb. Pomogao je starcu da iscepa drva koja je pronašao odbačena iza pijace. Nije tražio “sreću” za oca. Nije tražio priznanje — želeo je samo da makar malo olakša bol drugih.
Trećeg dana, dok je sumrak padao, krenuo je nazad ka palati, praznih ruku i teškog srca. Nije pronašao ništa što bi mogao da ponese kralju. A onda je, u mračnom, blatnjavom sokaku, čuo tihi plač.
U mračnom, blatnjavom sokaku, Mislav je pronašao izvor plača. U senci, sklupčana pored hladnog zida, sedela je devojčica. Nije mogla imati više od šest godina. Bila je bosa, odevena u prljave krpe, i drhtala je od hladnoće i gladi. “Gde su ti roditelji?”, upitao je Mislav nežno. Devojčica je podigla krupne, uplašene oči. “Nemam ih,” prošaputala je. “Sama sam.”
Mislavovo srce se steglo. U tom trenutku, zaboravio je na oca, na krunu, na zadatak. Video je samo patnju. Skinuo je svoj ogrtač i umotao je. Podigao ju je u naručje. Bila je laka kao perce. “Nećeš više biti sama,” rekao je tiho. “Vodiću te na toplo.” Krenuo je ka palati, noseći svoj “dar”. Nije imao zlato, nije imao trofej. Imao je samo malo, promrzlo siroče.
Kada je stigao u veliku dvoranu, njegova braća su već bila tamo, ponosno stojeći pored svojih poklona. Kralj je sedeo na tronu, lica umornog od čekanja. Prvi je istupio Stjepan. Uz fanfaru, stražari su uneli glavu legendarnog zlatnog jelena. Dvorani su dahnuli od čuda. “Evo, oče!”, viknuo je Stjepan. “Dar dostojan kralja! Simbol moći i pobede! Nijedan kralj u istoriji nije imao ovakav trofej! Zar to nije sreća?” Kralj Zvonimir je klimnuo glavom, ali u očima mu nije bilo radosti. “Lep je, sine. Stavi ga sa strane.”
Onda je istupio Branimir. Otvorio je malu, somotsku kutiju. Unutra, na svili, ležao je dijamant “Suza zore”. Sijao je tako jako da je zasenio i baklje u dvorani. “Evo, oče!”, rekao je Branimir, glasom punim samopouzdanja. “Najveći dijamant na svetu! Njegova vrednost može nahraniti tvoju vojsku deset godina! Zar bogatstvo koje kupuje sve nije sreća?” Kralj je uzdahnuo. “Lep je, sine. Ali hladan. Stavi ga sa strane.”
Konačno, svi pogledi su se okrenuli ka Mislavu. Stajao je na ulazu, još uvek u svojoj prljavoj, seljačkoj odeći. Nije nosio ništa. “A ti, Mislave?”, upitao je kralj. “Gde je tvoj dar?” Mislav je zakoračio napred, a iza njega, držeći ga se čvrsto za ruku, išla je mala, uplašena devojčica, koju je okupao i obukao u čistu odeću. “Oče,” rekao je Mislav, a glas mu je bio jasan. “Nisam ti doneo ni moć ni bogatstvo. Jer znam da to već imaš. Doneo sam ti… priliku.” Poveo je devojčicu do trona. “Našao sam je samu i gladnu. Ti si kralj. U tvojoj moći je da joj pružiš dom. U tvom bogatstvu je moć da je nahraniš. Mislim da tebe, kao čoveka, ništa ne može usrećiti više od toga da spasiš jedan život.”
Stjepan i Branimir su se smejali, misleći da je Mislav poludeo. Doneti siroče kralju kao poklon! Ali kralj se nije smejao. Gledao je u devojčicu, a onda u Mislava. I po prvi put te večeri, na njegovom licu se pojavio osmeh. Ustao je sa trona, sišao niz stepenice i kleknuo ispred devojčice. “Kako se zoveš, dete?”, upitao je. “Zovem se Nada,” prošaputala je.
Kralj se nasmejao kroz suze. “Nada. Naravno.” Podigao ju je u naručje. Okrenuo se ka dvoranima i svojim sinovima. “Stjepan mi je doneo simbol smrti,” rekao je glasno. “Branimir mi je doneo simbol pohlepe. Obojica su mislili na sebe. Ali Mislav… Mislav mi je doneo Nadu. Doneo mi je priliku da činim dobro. On jedini razume da prava sreća nije u uzimanju, već u davanju. On zna ono što drugi zaboravljaju: da je srce kralja vredno samo onoliko koliko i srce najskromnijeg čoveka u njegovom kraljevstvu.”
Kralj je stavio ruku na Mislavovo rame. “Ti ćeš biti kralj. Ne zato što si mi doneo dar, već zato što si ti dar.”
Pouka bajke: Moć i bogatstvo su prolazni i hladni, ali prava sreća i istinsko kraljevstvo leže u dobroti i sposobnosti da se pomogne drugima.
