Jutro je bilo nemilosrdno hladno. Košava je probijala kosti, a Simo je, kao i svakog dana u poslednjih trideset godina, bio na svom radnom mestu pre prvih petlova. Njegova narandžasta uniforma bila je jedina svetla tačka u sivom, maglovitom bulevaru. Simo je imao šezdeset dve godine, reumu u rukama i brigu koja ga je izjedala – gazda stana mu je juče najavio povećanje kirije. Ako ne nađe novac do prvog, on i njegova bolesna supruga završiće na ulici koju on čisti.
Dok je metlom skupljao mokro lišće ispred impozantne staklene zgrade banke, pažnju mu je privukla škripa kočnica. Crni, sjajni automobil, vredan više nego što će Simo zaraditi za tri života, naglo se zaustavio. Iz njega je izleteo Andrej, mladi biznismen čije lice je krasilo naslovnice ekonomskih magazina. Bio je vidno besan, urlajući na nekoga preko bežičnih slušalica, žureći na sastanak koji je verovatno vredeo milione.
U toj žurbi i mlataranju rukama, iz unutrašnjeg džepa njegovog kaputa iskliznuo je masivan, kožni novčanik. Pao je na ivičnjak, tik uz baru punu blata. Andrej to nije primetio; rotirajuća vrata banke su ga već progutala.
Simo je video sve. Ostavio je metlu i potrčao, iako su ga kolena bolela. Podigao je novčanik pre nego što je točak nekog prolazećeg taksija prešao preko njega. Bio je težak, pun kartica i debelog svežnja novčanica. Simo nije ni pomislio da ga otvori. Za njega, tuđe je bilo svetinja, čak i kad mu je stomak krčao.
Ušao je u hol banke, osećajući se neprijatno u svojoj prljavoj uniformi među ljudima u skupim odelima. Ugledao je Andreja kako nervozno čeka lift. “Gospodine! Izvinite, gospodine!” povikao je Simo, zadihan. Andrej se okrenuo, odmerivši starca pogledom punim gađenja. “Šta hoćeš? Nemam sitno, beži.”
“Ne, gospodine, ispalo vam je ovo,” rekao je Simo i pružio mu novčanik. Andrej je prebledeo. Oteo je novčanik iz Siminih grubih ruku ne rekavši ni reč. Mahnito ga je otvorio. Prsti su mu leteli preko novčanica od 100 i 200 evra. Kada se uverio da nijedna ne fali, samo je hladno progunđao: “Imao si sreće što ništa ne fali. Inače bih te uništio.” Okrenuo se i ušao u lift.
Simo je ostao ukopan u mestu. Očekivao je bar “hvala”. Možda osmeh. Nije tražio nagradu, ali ovaj prezir ga je zaboleo više od hladnoće napolju. Osetio se malim, bezvrednim, kao smeće koje čisti. Izašao je napolje, obrisao suzu koja nije bila od vetra, i nastavio da radi, moleći Boga da mu da snage da izdrži još jedan dan.
Sledećeg jutra, atmosfera u komunalnom preduzeću bila je napeta. Čim je Simo ušao u garderobu, kolege su utihnule. “Simo, traži te direktor Zoran. Odmah,” rekao je portir tiho. “Izgleda ozbiljno. Neki čovek u odelu je bio kod njega pre pola sata.”
Simo je osetio kako mu se tlo izmiče. To je to, pomislio je. Onaj bogataš je sigurno izmislio da sam mu nešto ukrao. Dobiću otkaz. Gde ću sada pod stare dane? Ušao je u kancelariju drhtavih nogu, gužvajući kapu u rukama. Zoran, čovek poznat po strogoći, sedeo je za stolom. Pored njega je stajao veliki, beli koverat i jedna ukrasna kutija.
“Sedi, Simo,” rekao je Zoran glasom koji je bio neuobičajeno mek. “Jutros je ovde bio lični vozač gospodina Andreja Petrovića. Doneo je ovo za tebe.” Simo je progutao knedlu. “Šefe, kunem se, vratio sam mu sve…” “Otvori, Simo,” prekinuo ga je direktor.
Simo je drhtavim prstima otvorio koverat. Unutra je bilo pismo, pisano rukom. “Poštovani gospodine Simo, Juče sam se poneo kao najgori čovek na svetu. Bio sam pod ogromnim stresom, ali to nije opravdanje za moju bahatost. Kada sam ušao u kancelariju i smirio se, shvatio sam šta ste zapravo uradili. Niste mi samo vratili novac – to je papir koji dođe i prođe. U tajnoj pregradi novčanika, iza kartica, stoji mala, izbledela fotografija moje ćerke koja je preminula pre pet godina. To je jedina slika koju imam sa njom. Da sam izgubio novčanik, izgubio bih uspomenu koja me drži u životu. Vi ste sačuvali moje srce, a ja sam vas tretirao kao prosjaka. Stid me je. Raspitao sam se o Vama. Čuo sam da ste pošten radnik i da imate problema sa stanovanjem. U kutiji je ključ. To je stan u zgradi koju sam upravo završio. Nije veliki, ali je Vaš. Vlasnički list je overen na Vaše ime. Ne plaćate ništa. To je moje “hvala” koje sam juče zaboravio da izgovorim. Oprostite mi. Andrej.”
Simo je ispustio pismo. Nije mogao da diše. Otvorio je kutiju i ugledao sjajni ključ sa priveskom u obliku anđela. Suze su krenule same, nezaustavljivo, kvašeći njegove obraze i prljavu uniformu. Plakao je glasno, oslobađajući sav strah, svu brigu o kiriji, svu bol zbog poniženja.
Zoran je ustao, prišao starom radniku i čvrsto ga zagrlio. “Zaslužio si, Simo. Uvek sam znao da si najbolji među nama.” Tog dana, Simo nije otišao da čisti ulice. Otišao je kući, svojoj ženi, da joj kaže da više nikada neće morati da brinu da li će imati krov nad glavom. Dobro se dobrim vraća, ponekad na najčudnije načine, baš onda kada pomislimo da je ljudskost zauvek nestala.
