Bila je gužva u gradskoj apoteci. Na red je došla baka Nada. Bila je sitna, pogrbljena, u kaputu koji je bio stariji od većine ljudi u redu. Ruke su joj drhtale dok je na pult stavljala recept za insulin.
“To vam je 1.450 dinara, bako,” rekla je apotekarka Marija ljubazno.
Nada je uzdahnula. Izvadila je staru, ishabanu platnenu novčanicu. Počela je da istresa sitniš na pult. Bile su to kovanice od 5, 10, 20 dinara… Brojala je sporo, prstima iskrivljenim od reume. Dinari su zveckali u tišini apoteke.
Iza nje je stajao Viktor, momak od nekih 20 godina, obučen u markiranu trenerku, sa slušalicama oko vrata i najnovijim iPhone-om u ruci. Nervozno je cupkao. Žurio je u teretanu.
“Aman, baba, hoćeš li do sutra?” progunđao je Viktor glasno, prevrćući očima.
Baka Nada se trgla, ispustivši nekoliko kovanica na pod. “Izvini, sinko… samo da prebrojim… penzija kasni…”
“Ma šta izvini! Zbog tebe ću zakasniti!” Viktor je šutnuo jednu kovanicu koja se otkotrljala ispod pulta. “Ako nemaš pare za lekove, šta tražiš ovde? Idi kući i umri, ionako samo trošiš vazduh!”
U apoteci je nastao muk. Ljudi su gledali u pod, niko nije smeo da se suprotstavi sinu poznatog gradskog moćnika.
Baka Nada je prebledela. Oči su joj se napunile suzama. Nije rekla ništa. Samo je počela drhtavim rukama da skuplja onaj sitniš nazad u novčanik, spremna da ode bez leka koji joj život znači.
Tada se začuo oštar zvuk. Apotekarka Marija je lupila šakom o pult.
“Dosta!” viknula je Marija. Nikada je niko nije video tako besnu.
Marija je izašla iza pulta, prošla pored bake Nade i stala ispred Viktora. Zatim je otišla do ulaznih vrata i okrenula ključ. Klik.
“Niko ne izlazi odavde,” rekla je Marija ledenim glasom, gledajući Viktora pravo u oči. “A ti pogotovo, mali.”
Viktor se nasmejao, ali nervozno. Nije navikao da mu se neko suprotstavlja. “Šta glumiš ti? Znaš li ti ko je moj otac? Kupiću ovu apoteku i otpustiti te do večeras! Otvaraj vrata!”
Marija mu se unela u lice. Nije trepnula. “Znam ko ti je otac. A znaš li ti ko je ova žena koju teraš da umre?”
Marija je pokazala rukom na baku Nadu, koja je stajala sa strane, držeći se za pult da ne padne, preplašena od vike.
“Pre tačno 20 godina,” počela je Marija glasom koji je podrhtavao od zadržanog besa, “jedna devojčica od deset godina je ušla u ovu istu apoteku. Bila je zima. Majka joj je imala težak napad astme, gušila se kod kuće. Devojčica je došla da moli za pumpicu, ali nije imala dovoljno novca. Falilo joj je pola iznosa. Apotekar je hteo da je istera.”
U apoteci je bila tišina. Svi su slušali.
“Devojčica je plakala,” nastavila je Marija, a suze su joj krenule niz lice. “Mislila je da će joj majka umreti. Tada je prišla jedna žena koja je u apoteci brisala podove. Čistačica. Iako je radila za bednu platu, izvadila je iz džepa celu svoju dnevnicu, platila lek i kupila devojčici čokoladu da se smiri.”
Marija je stavila ruku na svoje grudi.
“Ta devojčica sam bila ja, Viktore. A ta čistačica,” Marija je prišla baki Nadi i snažno je zagrlila oko ramena, “bila je baka Nada. Ona mi je spasila majku. Ona mi je davala za užinu kad me sretala u školi, iako je i sama jedva preživljavala, a da to nikome nije rekla.”
Viktor je prebledeo. Spustio je slušalice oko vrata. Bahatost sa njegovog lica se istopila, zamenila ju je sramota. Gosti u apoteci su ga streljali pogledima.
Marija je otišla do police, uzela najbolji insulin, vitamine i sve što je baki trebalo. Spakovala je sve u kesu. Zatim je iz svog novčanika izvadila 5.000 dinara i stavila baki Nadi u džep starog kaputa.
“Bako Nado,” rekla je Marija nežno, “dok sam ja živa i dok radim u ovom gradu, vi nikada više nećete platiti ni dinar za lekove. Vaš račun je plaćen onog dana pre 20 godina.”
Baka Nada je plakala, milujući Mariju po licu drhtavim rukama. “Hvala ti, anđele moj… Znala sam da ćeš porasti u dobrog čoveka.”
Marija se tada okrenula ka vratima i otključala ih. Klik.
Pogledala je Viktora.
“A ti, ‘gazdin sine’, izađi napolje. I ne vraćaj se dok ne naučiš da se bogatstvo ne meri markom patika, nego onim što nosiš u grudima. Tvoj otac možda ima milione, ali ti si, dečko, danas dokazao da si najveća sirotinja u ovom gradu.”
Viktor je pognuo glavu, crven kao rak. Nije rekao ni reč. Izašao je iz apoteke brzim korakom, praćen prezirom sugrađana, dok je baka Nada ostala u toplom zagrljaju žene koja nikada nije zaboravila ko joj je pružio ruku kad je bilo najteže.
